Izvor: Politika, 30.Nov.2011, 23:23   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Preotimanje Burme

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Državna sekretarka Hilari Klinton je u zvaničnoj poseti Mjanmaru, zemlji za koju Vašington još koristi njeno stari ime, Burma, a koju je pre nje, kao šef američke diplomatije, posetio još samo Džon Foster Dals, davne 1955.

Ova poseta je, kao veliko iznenađenje, najavljena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tokom nedavne Obamine azijske turneje i neobična je po tome što SAD prvi put pokazuju ovako konkretan interes za jednu zemlju čiji je vojni režim, u raznim inkarnacijama na vlasti u poslednjoj polovini veka, tek u ranim fazama političkih reformi.

Klintonova tamo posećuje dva grada – novu prestonicu Nepjido i staru – Rangun. Na programu su susreti sa zvaničnicima režima, pre svega sa u januaru ove godine imenovanim predsednikom Ten Šejnom, ali i sa vođom opozicije Aun San Su Ći, čija je Nacionalna liga za demokratiju na višepartijskim izborima 1990. odnela ubedljivu pobedu, ali joj režim nije dozvolio da formira vlast. Umesto da preuzme kormilo zemlje, Aun San Su Ći će sledeće dve decenije provesti uglavnom u kućnom pritvoru, iz koga je oslobođena tek u novembru 2010. Pre toga je dobila Nobelovu nagradu za mir.

Misija Hilari Klinton se ovde opisuje kao „istraživačka” i naglašava se da će ona tamo uglavnom „slušati”. Sa njom je veliki tim saradnika, veliko obezbeđenje i novinari – više od stotinu ljudi, koji su doputovali specijalnim avionom. Zanimljivo je da je taj avion odmah poleteo sa aerodroma burmanskog glavnog grada, da bi, „iz bezbednosnih razloga”, prenoćio u susednom Tajlandu.

Burma je geografski velika (gotovo osam puta veća od Srbije), bogata resursima (nafta i gas pre svega), ali i veoma siromašno društvo, statistički standard njenih žitelja je samo malo iznad onog u Aziji najnižeg, avganistanskog. Ali sa 54 miliona stanovnika je i obećavajuće tržište za američke korporacije, od onih multinacionalaca koji proizvode kućnu hemiju pa do proizvođača mašina za izgradnju puteva.

Ali utisak je da je američko „udvaranje” Burmi, čiji režim jedva čeka da izađe iz međunarodne izolacije, motivisano više geopolitičkim nego komercijalnim razlozima. Ono se pre svega gleda u kontekstu američkog repozicioniranja u Aziji, odnosno pariranja glavnom rivalu u poslehladnoratovskom poretku – Kini.

Burma sa Kinom ima granicu od 2.185 kilometara (ona sa Indijom je kraća, 1.463). Samo dva dana pre posete američke državne sekretarke, u Pekingu je boravio burmanski vojni lider general Min Ang Hlain, kome je formalni domaćin bio načelnik kineskog generalštaba, po svoj prilici da bi otklonio strahovanja domaćina od mogućeg ulaska njegove zemlje u američku orbitu.

Kina je najveći ekonomski partner Mjanmara (ime zemlje koje vojni režim promoviše od 1989), a poslednjih godina njen politički uticaj tamo je nadmašio onaj drugog velikog suseda, Indije. Kina je zainteresovana za burmanske naftovode i gasovode koji su tek u izgradnji, a preko burmanske teritorije najbliži joj je izlazak na Indijski okean.

Bilateralna trgovina je prošle godine dostigla 5,4 milijarde dolara (burmanski BNP je oko 45 milijardi), dok je Kina tamo, sa uloženih 15,8 milijardi dolara, i najveći investitor.

Otuda je poseta Klintonove pod budnim okom Pekinga, pogotovo s obzirom na spekulacije da je strateški cilj Amerike da mrežom savezništava i bilateralnih veza „zaokruži Kinu”. Kao dokaz za ovu tezu uzima se Obamina objava, data pre dve nedelje prilikom posete regionu, da će 2.500 američkih marinaca biti ubuduće stacionirano prvi put i u Australiji.

Amerika po svemu sudeći računa na predsednika Ten Šejna, koji se smatra liberalnijim od svojih prethodnika i zainteresovanim da eksperimentiše kako sa političkim i ekonomskim reformama, tako i sa otvaranjem prema svetu.

Zvanično, Klintonova će sa domaćinima razgovarati samo o njihovim vezama, vojnim pre svega, sa režimom Severne Koreje, odakle burmanska vojska nabavlja svoje raketne sisteme, a po nekim vestima ima i izvesne nuklearne ambicije.

Malo je verovatno da će dvodnevna poseta doneti dramatičan zaokret, ali je svakako veliki korak ka normalizaciji. Šta će uslediti potom i da li je konačni cilj „preotimanje Burme”, može samo da se nagađa.

Milan Mišić

objavljeno: 01.12.2011.

Nastavak na Politika...