Izvor: Politika, 16.Apr.2011, 00:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NATO: Gadafi mora da ode
Nemačka vlada nailazi na sve manju podršku kod kuće zbog toga što nije uključena u intervenciju u Libiji
Predsednici SAD i Francuske Barak Obama i Nikola Sarkozi, kao i premijer Velike Britanije Dejvid Kameron, poručili su u otvorenom pismu koje su objavili neki od najuglednijih svetskih listova da u Libiji ne može biti mira dokle god je Muamer Gadafi na vlasti.
„Velika Britanija, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Francuska i SAD se neće smiriti dok rezolucije Saveta bezbednosti UN ne budu primenjene i libijski građani ne budu mogli da biraju svoju budućnost”, naveli su lideri u tekstu objavljenom u „Tajmsu”, „Vašington postu” i „Figarou”.
Ova poruka je izazvala oprečne reakcije, a neki komentatori upozoravaju da ona izlazi iz okvira propisanih Rezolucijom 1973 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Upravo zbog manjka ovlašćenja trenutnom rezolucijom francuski ministar odbrane Žerar Longe je juče sugerisao da bi Savet bezbednosti trebalo da donese novu rezoluciju o Libiji.
„Cilj snaga NATO-a u libijskom sukobu je, makar deklarativno, kristalno jasan – da sprovede rezoluciju Saveta bezbednosti UN da se zaštite civili u Libiji. To svakako nije kako u zajedničkom pismu američki predsednik Barak Obama i njegove kolege Nikola Sarkozi i Dejvid Kameron kažu – da se ukloni Gadafi”, primećuje Bi-Bi-Si.
Međutim, ukoliko se pristup u nekim segmentima ne promeni, desiće se upravo ono čega se svi pribojavaju, a to je zadržavanje statusa kvo u Libiji. Činjenica da od 28 zemalja članica NATO-a svega njih sedam učestvuje u vazdušnim operacijama govori o razmimoilaženju mišljenja u samoj alijansi. Predmet preispitivanja je, možda najviše od svih, Nemačka koja je u protekla dva dana bila domaćin samita NATO-a, a u pogledu Libije se odlučila za uzdržan pristup „diplomatskim sredstvima”.
Izbegavanje zvaničnog Berlina da se intenzivnije uključi u intervenciju u Libiji nemačka štampa mahom ne odobrava, ukazujući da je jedini način da se dođe do nekog konkretnog rešenja – započinjanje otvorenije akcije.
„Postoje dve moguće opcije. Prva je da će NATO nastaviti da ohrabruje status kvo, sprečavajući Gadafijeve trupe da napreduju, čime će fiksirati i pobunjenike na trenutnim pozicijama. U takvoj situaciji Zapad jedino može da se nada da će doći do povoljnog političkog momenta kada će sam Gadafi, pod određenim uslovima, sići sa vlasti. Druga opcija je vojna eskalacija. Naoružavanje pobunjenika, intenzivniji vazdušni napadi, veći broj zemalja učesnica u intervenciji, i na kraju možda čak i pešadijska akcija – „plavi šlemovi” UN će verovatno biti neophodni da obezbede sprovođenje obustave ratnih dejstava. Francuska i Velika Britanija su već zauzele ovo stanovište i čini se da nemaju strpljenja za produženu debatu u okviru NATO-a”, piše „Zidojče cajtung” i dodaje da će „zemlje članice znati da u toj odluci moraju biti jedinstvene – jer otvorena pukotina u NATO-u može dovesti do nepopravljive štete za alijansu”.
Sličan stav ima i analitičar konzervativnog dnevnika „Velt” koji zapaža da je nemačko insistiranje na „političkom rešenju” opšte mesto koje niko ne dovodi u pitanje, ali da prethodno ipak moraju biti preduzeti neki konkretni koraci.
„Od samog početka samita Nemačka pokušava da izgladi stvar obećavajući vojnu pratnju za humanitarne konvoje koje bi NATO u slučaju nužde poslao u Libiju. Poruka koju želi da pošalje jeste: Nemačka traži način da ponovo stane rame uz rame sa svojim saveznicima. U međuvremenu, stari nemački stav ’jesam li ti rekao’ dolazi do izražaja svaki put kada Gvido Vestervele, sa svojim nepogrešivim instinktom za zapažanje očiglednog, kaže da na kraju može biti postignuto jedino političko rešenje. Ali ko je u NATO-u ikada rekao nešto drugo?”, pita se komentator konzervativnog dnevnika „Velt”.
D. Vukotić
objavljeno: 16.04.2011
Pogledaj vesti o: Libija, Gadafi, Vašington
