Izvor: Politika, 20.Maj.2007, 12:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Karmen mekog srca

Dragana Jugović-Del Monako prava je svetska operska zvezda. Evo i dve od mnogih kritika: prva je iz Bona 1996, a druga iz Beograda 2006:
"U operi "Seviljski berberin" najveću pažnju je privukla Dragana Jugović u ulozi Rozine. Jedan taman, topao mecosopran, vrlo izražajan, pun, bez ikakvih tehničkih poteškoća, pevanje sa jednostavnom ljupkošću..."
"Dragana Jugović-Del Monako je najatraktivnija Karmen koju Beogradska opera poslednjih godina ima. Blistava, sugestivna, ona je zvezda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ove postavke..."
Privatno, od vrata stana, pa "šetnje" kroz dnevnu sobu ka terasi, prepunoj cveća, do trpezarijskog stola i zatim u dugom spontanom razgovoru ona je, stekli smo upečatljiv utisak, ne samo lepa žena, već i senzualna, iskrena i draga osoba. U njenom ponašanju, u njenom govoru, nije bilo ni traga od uobražene operske dive...

Ovo je, kažete, Vaša posebna sezona. Zašto?

Imala sam čak tri premijere. Krajem oktobra, s Diseldorfskom operom, u koprodukciji sa Špancima, pevala sam na turneji u Španiji ulogu Olge u "Evgeniju Onjeginu" Petra Iljiča Čajkovskog, mog omiljenog kompozitora... Drugu premijeru imala sam krajem decembra u Beogradskoj operi. Bila je to čuvena "Karmen". U koprodukciji su učestvovale operske kuće iz Italije i Portugalije. Ta uloga me je naročito proslavila i kod nas i u svetu. I sad sam u Beogradu doživela takve ovacije kao da sam na fudbalskom stadionu. Posle toga sam pozvana i u nacionalni dnevnik da sve to komentarišem... Treći poziv stigao mi je u januaru iz čuvenog španskog teatra "Real" koji je za operu ono što je madridski "Real" u fudbalu. Za dva meseca u Madridu imala sam čak 12 predstava u Maskanijevoj operi "Kavalerija rustikana".

Šta posebno budi Vaše zadovoljstvo?

Činjenica da sam ušla u životno doba kad mogu da biram šta, kad i koliko da pevam. Ma koliko da sam blagoslovena profesijom u kojoj uživam, ona, ipak, mnogo traži od mene, a ja sam osoba koja sve radi celim bićem. Povremeno me to potpunu iscrpi. Na sreću sad mogu sebi da omogućim deo odmora kroz običan, jednostavan i vrlo skroman život. Posle toga ću se pripremati za jedan svetski spektakl o kome ću pričati kad za to dođe vreme...

Čime je posebno obeležen Vaš porodični život?

Nisam zapamtila oca Dušana. Stradao je kad sam imala pet meseci. Život bez oca bio je dugo moj intimni problem, a najznačajniji muški lik u detinjstvu bio mi je deda po majci Pavle Avramović. Obećala sam mu da će moj sin, ako ga budem imala, da se zove po njemu. Mom sinu Pavlu (14) otac je Italijan Klaudio Del Monako. U svog sina ulažem mnogo ljubavi, energije i vremena, a to nije lako. I on je muzički obdaren i vrlo senzibilan... Međusobno se veoma poštujemo.

Kad je majka zapazila Vaš muzički talenat?

Već s pet godina sam počela da sviram violinu, a zatim klavir. Prvo sam naučila note, a zatim slova i brojeve. Od tada sam svoj život posvetila muzici. Završila sam sve muzičke škole, od osnovne do Fakulteta muzičkih umetnosti, odsek solo pevanje s prosečnom ocenom 9,87! Zatim sam, kao stipendista italijanske vlade, bila godinu dana u Milanu, na specijalizaciji na Konzervatorijumu "Đuzepe Verdi"... Sestra Jelena je završila engleski i italijanski na Filološkom fakultetu...

Gde ste sve sebe videli u toku školovanja?

Mnogo toga sam želela. Uz majku sam lako savladala sve tajne pisanja, pa sam uporedo sa solo-pevanjem upisala i novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, ali me je muzika odvela na drugu stranu. Međutim, pisanje nikad nisam napustila. Pisala sam i pišem i prozu i poeziju. Za jednu od prvih zbirki pesama, kad sam imala osamnaest godina, dobila sam 1981, jedina u onoj Jugoslaviji, evropsku nagradu. Tada sam, s pobednicima iz svih evropskih zemalja, bila 15 dana na nagradnom odmoru na Siciliji, a uslov je bio pisanje na italijanskom jeziku...

Kad ste izašli na javnu scenu?

S devetnaest godina sam postala jedini ženski član ansambla "Renesans" i to bila punih pet godina dok mi nije postalo pretesno. Svirali smo i pevali po celoj Jugoslaviji i velikom delu Evrope. To veliko iskustvo mi je pomoglo da scenu i muziku osećam kao deo sebe. Muzika je od mene učinila mnogo otvoreniju osobu nego što sam to bila u detinjstvu... Na operskoj sceni sam debitovala 1988, Rozinom u "Seviljskom berberinu", u Srpskom narodnom pozorištu. Sledile su sve velike uloge mecosopranskog faha u "Karmen", "Trubaduru", "Verteru", "Don Karlosu", "Orfeju", "Rigoletu", "Pikovoj dami", "Hofmanovim pričama", "Moći sudbine"...

Gde ste pevali sve te uloge?

Na sceni državne opere u Bonu, teatru "La Feniče" u Veneciji, teatru "Masimo" u Palermu, teatru "Filharmoniko" u Veroni, teatru "Vilki" u Varšavi, teatru "Real" u Madridu... Najmanje u Beogradu. Posebno bih izdvojila Novogodišnji koncert u Pragu s Praškom filharmonijom. Pamtim čestitke i cveće predsednika Vaclava Klausa, partnere Petera Dvorskog, Angelu Georgiju, Roberta Alanju, Danijelu Desi, Fabija Armilijata, Violetu Urmanu, Vladimira Golužina, Karla Gvelfija, Hosea Kuru...

Šta posebno obeležava Vaše pevačke mogućnosti?

Pre svega boja, raspon glasa, tehnika pevanja, gluma, i svakodnevno učenje i ulaganje u svoje kvalitete. Govorim tečno italijanski, ruski, nemački i engleski, a služim se i pevam na francuskom. Svako gostovanje u inostranstvu koristim da usavršavam glumačko umeće. Zbog ogromne scenske konkurencije, u svetu se operski umetnik isključivo tretira kao glumac koji peva i meni lično takav pristup potpuno odgovara, zato je za mene opera totalna umetnost, jer svi znamo šta će da se desi, ali ne znamo kako?!

Koji su Vaši lični životni principi?

Pre svega duhovnost: pokušaj da se bude u skladu sa nevidljivim poretkom stvari, gde telo, um i srce čine apsolutnu harmoniju. Nisam kao Karmen, nije me sramota "mekog srca", često se i u pozorištu rasplačem, a životno me vrlo boli svaka nepravda i pokušavam da pomognem gde god mogu. Zato sam od pre četiri godine počasni građanin Zemuna i to mi je najdraže priznanje. Zanimljivo je i da moj klub obožavalaca u Novom Sadu čine uglavnom žene.

Da li imate takmičarski motiv?

Moja sportska aktivnost je oštra šetnja po keju uz Dunav i Savu, od "25. maja" do Brankovog mosta i nazad... A volim i brzu vožnju. Dedu Pavla sam pratila u nekim aktivnostima. Bio je predsednik sportskog društva u Loznici i veliki navijač Crvene zvezde. Išla sam s njim na fudbalske utakmice. Moj sin Pavle ozbiljno voli Crvenu zvezdu, to nam je porodična tradicija. Kad se igra neka važna utakmica mi smo uz televizor i navijamo...

Da li ste se bavili nekim sportom?

Kad sam bila student volela sam da plivam. Bila sam i u reprezentaciji fakulteta, ali ne zato što sam bila odličan plivač, već zato što su ostale devojke bile još lošiji plivači od mene. Veoma cenim sport i taj zdrav način života. Sport i opersko pevanje imaju u načinu ponašanja mnogo zajedničkog. Kad je reč o takmičenju potpuno sam svesna da, dok pevam u Kraljevskom teatru u Madridu, ili bilo gde, pored lične imam i veliku nacionalnu odgovornost. Tako gledano i ja sam takmičar, a ne samo umetnik.

Šta je Vaš osnovni životni moto?

U odgovoru na ovo pitanje moram da citiram Šekspira, jer sam njegovu misao usvojila kao svoj životni stav: "Mogu sve što može čovek, a ko može više nije čovek". Mogu da zaplačem, mnogo šta može da me povredi, a to je dokaz da sam sačuvala osećanja. Vrlo poštujem reči: izvini i volim te...

Za Vas kažu da ste fatalna žena. Kakvo mišljenje imate o sebi?

Ja sebe ne doživljavam tako... Moćan je osećaj kad sam na sceni Karmen, Eboli ili Acučena... Tada sam fatalna žena. Privatno sam bila i jesam voljena žena, ali i sama umem da volim, to je takođe umetnost, na žalost u odumiranju.

Zašto Vas publika toliko voli?

I privatno i na sceni sam do kraja iskrena. Svoja osećanja ne glumim nego ih duboko proživljavam. Često u tišini sale osetim treptaje, čujem pritajene uzdahe, naslutim suze, i ta nevidljiva razmena energije za mene je kao ogledalo saosećanja.

[objavljeno: ]

Nastavak na Politika...