Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 17.Maj.2016, 10:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Stav: Dunje sa "blajburškog ormara"

Ti gosti... nikada s njima na kraj. Raduješ im se u odsustvu, hladnjikavi ste u prisustvu. Pomisliš da će sve krenuti na bolje kad sednete za sto, a pokaže se da nevolje tek počinju. Svečani ručak izgleda kao trpeza rode i lisice u poznatoj La Fontenovoj basni. Vodeći računa o sopstvenim interesima, roda je lisici servirala najfiniju barsku vodu u otmenim visokim čašama po meri njenog elegantnog kljuna. Lisica je, dakako, ostala žedna, pa je rodi u uzvratnoj poseti servirala kukuruznu >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << kašu iz plitkih tanjira od kineskog porcelana gotovo prozirnog od finoće. Lisičji jezik oblizao ga je do visokog sjaja, a rodin je kljun bockao u prazno, pa se gladna vratila kući. Ovako nekako danas izgleda dobrosusedska saradnja Hrvatske i Srbije, ali i međusobni odnosi stranaka na vlasti zvaničnog Zagreba.

Aktuelni međunarodni poljoprivredni sajam u Novom Sadu bio je prilika da ljudi u Hrvatskoj saznaju da imaju ministra poljoprivrede i da mu je ime Davor Romić. Što samo po sebi još ne znači da će biti siti i napiti, ali ni gladni. Osim možda nekih elementarnih informacija koje se ne mogu uvek čuti između četiri kućna zida.

Prva je da Hrvatska od Srbije uvozi hranu u ogromnim količinama. Novčana vrednost bliži se brojci od tri milijarde evra i gotovo upola premašuje celokupan hrvatski izvoz svih vrsta roba i proizvoda u Srbiju. Samo prošle godine iz Vojvodine je u Hrvatsku otišlo na hektolitre suncokretovog ulja vrednog 15 miliona kuna i gotovo isto toliko hleba i peciva. Slavonci su svoju nekadašnju "žitnicu" dotle prebacili u glavni grad Zagreb gde su se prekjuče na dobrotvornom koncertu skupljale pare za obnovu vodotornja u Vukovaru.

U ratnim danima izrešetano projektilima, ovo impozantno zdanje s panoramskim restoranom na vrhu, nekim čudom ostalo je uspravno. Posle rata polemisalo se treba li ga obnoviti i vratiti mu mirnodopsku namenu ili ga ostaviti takvog ranjavog da svi vide simbol "hrvatskog Staljingrada"? Dogovora niotkuda, pa je Evropska unija dala pare da se ova groteska popravi. Pare su dale i sve županije (administrativne jedinice uprave) u Hrvatskoj. I onda su te pare nestale, a aktuelna vlast u Zagrebu opet je posegnula za Vukovarom i počela da truje još nezaraslo tkivo grada.

U Zagrebu je za jedno veče sakupljeno milion kuna za obnovu vodotornja za koji se tvrdilo da je viši i stariji od onog u italijanskoj Pizi i nemačkom Kelnu . Prvi je, inače, poslužio NATO saveznicima kao tačka navigacije za bombardovanje Srbije, a drugi su angloamerički saveznici u Drugom svetskom ratu koristili kao navigaciju za bombardovanje Berlina, Potsdama, Drezdena. Onaj u Vukovaru koristili su svi, ali nikada nije postigao evropsku slavu. Možda i zbog monetarnih disproporcija.

Tih nešto više od milion kuna sakupljenih za njegovu obnovu samo je kap u moru u odnosu na 17 miliona dolara proneverenih ratnih godina kada je trebalo spašavati stanovnike grada, sklapati primirje i hladiti oružjem pregrejane glave. Ali, ako laže koza, ne laže rog, pa su i ove izdaje postale očigledne. Samo, molim vas, ne patite od finoće i uvredljivosti kad niste mogli biti osetljivi na ljudsku patnju kad je to trebalo biti, poručuju evropske statistike koje prate napredak "zemalja večne tranzicije", od pada Berlinskog zida 1989. godine.

Današnja Republike Hrvatska koja je "hrvatskim Staljingradom" trgovala za međunarodno priznanje tadašnje vlasti zvaničnog Zagreba, jedina je zemlja koja posle  toga ne samo da nije nimalo napredovala, nego je nazadovala u svakom pogledu. Dok su, recimo, Poljska i Slovenija udvostručile svoju proizvodnju i dohodak, a Srbija je, zahvaljujući Vojvodini, prošle godine svoj rast izvoza povećala za čak 26 odsto, stopa rasta u Hrvatskoj manja je od dva odsto što nije dovoljno ni da se plate kamate na njen basnoslovni javni dug.

Ali, ako nemate sreće u novčaniku, možda ju nađete u propalim ideologijama, pomislili su u državnom vrhu današnje Hrvatske i složno krenuli na Blajburg u Austriji. Pre nego što su odali počast poginulim pripadnicima "Hrvatske vojske" - a tog 15. maja 1945. bila je to, svim eufemizmima uprkos, ustaška vojska Nezavisne Države Hrvatske poraženog poglavnika Ante Pavelića - zaustavili su se na sajmu vina u istarskom gradiću Poreč. Pa su Hrvati tako saznali da im se ministar turizma zove Anton Kliman.

Predsednica države Kolinda Grabar Kitarović, premijer Tim Orešković, prvi potpredsednik vlade i šef vladajuće Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) Tomislav Karamarko, zajedno sa ministrom spoljnih poslova Mirom Kovačem i potpredsednikom hrvatskog parlamenta iz neoustaške Hrvatske čiste stranke prava Ivanom Tepešom, ali i prvim čovekom parlamenta akademikom Željkom Rajnerom, ovde su degustirali probrana vina iz antologijskih visokih čaša spomenute La Fontenove basne o rodi i lisici.

Bivša premijerka Jadranka Kosor primetila je da su očigledno, pre odavanja počasti vojnicima NDH u Blajburgu, svi odlučili "trnuti jednu putnu..." Da, ova vlada u Zagrebu putuje, i to je jedan od onih čuvenih hrvatskih oksimorona zvanih "javna tajna". Vladajući HDZ nema nikakvu većinu u parlamentu i nema nikakve volje da zajedno s poslanicima MOSTA provede bilo kakvu reformu. Zanimaju ih jedino resori u policiji, vojsci i tajnim službama, a potpredsednik Vlade i čelnik MOSTA Božo Petrov ne pokazuje nameru da im izađe u susret. Svim crkvenim ultimatumima sa zagrebačkog Kaptola uprkos. Poraženi lider poražene socijaldemokratije u Hrvatskoj Zoran Milanović i dalje uvređeno ćuti i čeka da mu vlast nekoliko puta zakuca na vrata i nisko se pokloni.

Svet van Hrvatske dotle zapanjeno konstatuje kako se u ovoj maloj zemlji na rubu Evrope i Balkana ponovo rađa opaka ideologija koja se licemernim ponašanjem vlasti još više ukorenjuje među ljudima. Državni vrh Hrvatske uspeo je da izazove negodovanje čak i u Austriji čija je policija oduzela oružje pripadnicima "Počasnog Blajburškog voda" i zabranila mu pristup komemoraciji.

Svaki desničar koji imalo drži do sebe posle toga bi skočio s vrha onog vukovarskog vodotornja u čiju se slavu, sa 26 godina zakašnjenja, peva u Zagrebu. Ali su "počasni blajburgovci" umesto toga austrijskoj policiji preko tumača objašnjavali da su "u boj, u boj" zapravo krenuli s drvenim puškama...

Izbori su blizu, složile su se napokon oko nečega gospođice roda i lisica sa prinudne zajedničke trpeze. Pevaćemo mi, prijo draga, svaka sa svoje strane stola, junačke pesme i otplesati još ovo leto. A na jesen ćemo videti kome će mirisati dunje sa ormara, a koga će i dalje plašiti kosturi rasizma i ksenofobije iz njegove mračne unutrašnjosti.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Privredne reforme iznad svega" Radio-televizije Vojvodine.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...