Izvor: Politika, 16.Maj.2011, 23:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad raskid boli…
…tu je zagrebački Muzej prekinutih veza u kojem su smešteni predmeti ostali posle razlaza ljudi koji su se nekada voleli
Osećaj kojem je posvećen Muzej prekinutih veza gotovo da poznaje svako. To je mešavina krivice, nostalgije i ljutnje koja se javlja kada smo emotivno vezani za neki predmet. Bilo da ih zadržimo ili bacimo u smeće posle prskanja svetom vodicom, oni će i dalje nešto značiti, reči su autora teksta objavljenog u australijskom listu „Gardijan” koje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u najkraćem objašnjavaju osnovnu karakteristiku i nama poznatog Muzeja prekinutih veza. Ovaj svojevrstan muzej, koji privlači sve više posetilaca, odnedavno je smešten u Gornjem gradu u Zagrebu.
Olinka Vištica i Damir Grubišić, autori ove interesantne „priče o propalim vezama i njihovim ruševinama”, uobličene u predmetima koji su ostali posle bolnog, tužnog, prijateljskog rastanka ili prekida ispunjenog mržnjom, koji su nekada bili u emotivnoj vezi, svojevremeno su se predstavili i Beograđanima.
– Ideja se rodila 2006. godine, zapravo sve je krenulo kao umetnička instalacija koju smo tada prijavili na Zagrebački bijenale i bio je to putujući karavan. Od tada do danas predstavili smo se u petnaestak zemalja sveta, među kojima i u Srbiji, gde smo 2008. izlagali naše eksponate u beogradskom Magacinu. Dolazimo s jednim a vraćamo se sa drugim predmetima kako koju zemlju posetimo. U Beogradu nam je bilo super i priznajem da mi je to jedna od dražih izložbi – priča Olinka Vištica, koja ni u snu nije očekivala da će njena i Damirova ideja da sakupljaju predmete koji su ostali nakon raspada ljubavnih veza prerasti okvire kratkotrajne umetničke instalacije.
„Muzej je vežba solidarnosti i sreće u nesreći. Uvek postoji neko kome je gore nego nama. Kao, na primer, žena koja se u Muzeju predstavila sa jestivim tangama uz propratni tekst: ’Posle četiri godine ispostavilo se da je jeftin kao i njegovi pokloni’, a tu su uvek i oni koji su ljubomorni i ljuti poput žene koja je sekirom rasekla nameštaj svoje devojke koja ju je prevarila i napustila”, zaključuje autor teksta u „Gardijanu”.
– U Muzeju imamo i jedan radio – eksponat koji oslikava raspad veze između devojke iz Beograda i momka iz Rijeke koji su slušali Mišu Kovača. Ljudi nam se javljaju, žele da pošalju predmete iz svoje „kolekcije raspada”, ali, nemamo dovoljno prostora u koji bismo sve to skladištili. Naš fundus raste posle svakog gostovanja u inostranstvu a javljaju nam se i mejlom. Ako je priča jako tužna, onda prihvatimo – kaže Olinka i priznaje da u Muzeju ima predmeta koji su njoj lično dragi jer su, kako kaže, „cinični, ironični i pričaju priču kako ljudi idu dalje, uprkos svemu”.
– Neki, pak, izazivaju jako tužne emocije. Ima jedna soba u Muzeju posvećena besu i strastima. Tu je sekira iz Berlina, pa dve keramičke figurice iz Irske koje je pred izložbu donela gošća koju su te dve figurice podsećale na ćerke sa kojima je pobegla od nasilnog muža – ističe Olinka Vištica.
Iako neretko obojeni ličnim iskustvom, lokalnom kulturom i istorijom, eksponati iz Muzeja prekinutih veza predstavljaju jedinstvene obrasce u kojima može da se pronađe uteha. Ili, kako to kaže naša sagovornica, ljudi svuda reaguju na sličan način, jer reč je o univerzalnom iskustvu.
– Kada se desi prekid, tužni smo i – uvek smo sami. I kada nam dođu gosti u Muzej, posle posete svi kažu da im je mnogo bolje. Od Singapura, preko Berlina, do Melburna, osećanja su svuda ista. A ako nečija priča nastavi da postoji kroz eksponat, to je dobar osećaj.
S. Čikarić
objavljeno: 17.05.2011.
