Izvor: Objava, 15.Jul.2018, 08:33   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ГРЧКИ РАТ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ 1821-1829.

У Османском Цаству Грци су, још од пада под турску власт у 15. веку, били међу најповлашћенијим поданицима: имали су верску слободу и свог патријарха, четири положаја у високој државној служби и такорећи монопол средоземне трговине уз помоћ своје велике трговачке флоте. У Цариграду су Грци управљали Фанаром (богатом пословном четврти). И управо толика слобода и моћ утицале су на Грке да пожеле и више, увећали су њихово осећање неправде и подсећале их на ранију славу.

Покрет за независност јавио се крајем 18. века, у време слабљења турске империје, а потекао је из богатих трговачких заједница раштрканих по обалама и острвима Средоземног мора, од трговаца који су располагали са 600 бродова и посадом од 17.000 морнара. У Одеси, на Црном мору, у Русији, Грци су 1814. године образовали тајно удружење Хетерију које је припремало револуцију. Постепено је изграђена тајна мрежа по лукама и острвима која је повезивала грчке заједнице у тежњи за истим циљем - слободом.

Устанак је почео 17. марта 1821. на Пелопонезу. Султан је у то време био заузет побуном јањинског паше који је покушавао да у Албанији успостави властиту династију, што је ишло на руку устаницима. Архиепископ из Патраса благословио је 25. марта 1821. заставу устаника у манастиру Велика Лавра на планини Хелмус. Устанак се нагло ширио, али су Турци успели да га угуше у Македонији и Тесалији. На мору, по острвима и на Пелопонезу настављен је огорчени герилски рат који Турци нису могли да угуше.

Почетком 1822. цео Пелопонез је био у грчким рукама и представници устаничких крајева су на састанку у Епидаурусу 22. јануара 1822. прогласили независност грчког народа. Народна скупштина, којом је председавао Александар Маврокордат, изгласала је први грчки устав сећајући се с одушевљењем демократије класичних времена. Сурово се светећи за своје поразе, Турци су заузели острво Хиос и са свирепом окрутношћу осветили се беспомоћном становништву - 23.000 људи је поубијано, а 47.000 одведено у ропство.

Ситуација се изменила кад су се на страни Турака умешале моћна египатска војска и морнарица. Способни и бескрупулозни Мехмед Алија, албански муслиман, који је раније био сакупљач пореза, трговац дуваном и заповедник албанског дела османске војске, недавно је избацио Турке из Египта и прогласио се за тамошњег пашу. Сада је нудио султану своју способну војску и морнарицу да савлада Грке, у замену за Крит и области Сирије и Палестине.

Египатска војска је брзо заузела Пелопонез док је флота загосподарила Егејским морем. Европско мнење је било запрепашћено када је открило да се стотине Грка продају као робље по пијацама Каира, али међусобно ривалство европских сила и уверење да "законита" владавина мора да се одржава по сваку цену спречавали су свако заједничко деловање. И Аустрија и Велика Британија су остале врло подозриве према руским тежњама на Балкану. Цар Александар није желео да увреди две тако моћне државе.

На конгресу Свете алијансе у Љубљани 1821, говорећи о страдањима Грка, аустријски канцелар Метерних је рекао да "све то готово и није важно". Међутим, нису сви били његовог мишљења. Из целе Европе демократе и родољуби су похрлили у помоћ грчкој борби. Велики песник Бајрон придружио се Маврокордату у Мисолунгију у којем је умро од грознице два месеца касније (1824). Француски сликар Ежен Делакроа узбуркао је јавност 1824. године сликом "Покољ на Хиосу" која показује борбу Грка против Турака.

Од села до села, египатска војска је гасила пламен грчке независности. Мисолунги је пао 1826. Годину дана касније Атина је била присиљена на предају. У грчким рукама је остало само неколико острва. Изгледало је да ће устаници бити сломљени. Султан је стално слао поруке европским силама да је он легални владалац Грчке и да стога има намеру да силом скрши побуњенике.

Грци су на крају успели да остваре независност јер су им притекле у помоћ европске силе. Позив је упутио Џорџ Канинг, британски министар спољних послова, који је у Грчкој видео прадомовину европске цивилизације. Француска је прихватила позив из наклоности, Русија између осталог и зато што је желела да постигне аутономију за Србију, док се Аустрија није усуђивала да се определи за султана, али такође није била заинтересована ни да подржава побуну против "законитих" власти, па макар то била и турска власт. Што се тиче Пруске, она се није интересовала за Балкан, тако да је Аустрија, у ствари, била усамљена у свом ставу.

Споразумом у Лондону (јула 1827) Велика Британија, Француска и Русија су се сложиле да успоставе мирну поморску блокаду Дарданела и Пелопонеза како би наметнуле Грцима и Турцима примирје и приволеле их на преговоре. Турска и египатска флота под командом Мехмед Алијиног посинка Ибрахима су биле укотвљене у водама око града Наварина на југозападу Пелопонеза, а удружена британско-француско-руска флота под командом британског адмирала Кодрингтона је допловила до њих. Након недељу дана мира у заливу код Наварина, двадесетог октобра 1827. оно што је било планирано само као мирна поморска блокада, испаљивањем топовског хица са једног турског брода претворило се у оружани сукоб. Хитац је испаљен ненамерно, непажњом једног турског морнара, и мада није ни доспео до савезничких бродова, савезници су ово схватили као непријатељски чин и у наваринској луци планула је трочасовна поморска битка у којој је надмоћнија британско-француско-руска флота нанела тежак пораз турско-египатској флоти. Савезници су ефикасном топовском ватром потопили 57 турских и египатских бродова, а да нису изгубили ниједан брод. Након битке код Наварина разљућени и увређени султан прекинуо је дипломатске односе са Великом Британијом, Француском и Русијом. Следеће, 1828. године, иако га је Аустрија саветовала да то не чини, објавио је рат Русији. Грци су своју слободу дуговали неспретности једног турског морнара.

Руска војска је нападала на Кавказу и Дунаву. Руси су 1829. ушли у Једрене и султан је био присиљен да моли за мир. Мировним споразумом у Једрену (1829), између осталог, дошло је и до признавања грчке независности, готово узгред, и то само делимично, јер нова држава је обухватала само Пелопонез, јужни део грчког копна и неколико острва. Признавање независности Грчке је потврђено Лондонским протоколом 3. фебруара 1830. Овим је Грчка постала прва земља на Балкану која је постала међународно призната држава. Круна ове мале државе је 1832. понуђена баварском принцу, који је постао грчки краљ Ото I.