Izvor: Objava, 02.Feb.2020, 12:44   (ažurirano 02.Apr.2020.)

СТАЉИНГРАДСКА БИТКА

Стаљинградска битка једна је од највећих и најзначајнијих битака Другог светског рата. Вођена је између немачких и совјетских снага од 17. јула 1942. до 2. фебруара 1943.

Стаљинградска битка развила се из велике офанзиве немачке Групе армија Југ у јужним деловима СССР-а која је почела 28. јуна 1942. према Воронежу, Стаљинграду и Кавказу. Битка за Стаљинград започела је 17. јула када се немачка 6. армија, на левом крилу немачке групе армија Југ, сукобила са одредима совјетске 62. и 64. армије на прилазима граду - на рекама Чир и Цимла. Док су се ове две армије упорно бориле постепено одступајући, у њиховој дубљој позадини око 180.000 становника Стаљинграда дању и ноћу је градило одбрамбена упоришта. Због јаког отпора Црвене армије на том правцу, Немци су, с југозапада, дуж леве обале Дона, упутили на Стаљинград крајем јула још и 4. оклопну армију. Када је 6. армија прешла Дон 21. августа, у простору између Дона и Волге распламсавала се битка. Унаточ јаком отпору 62. армије, за два дана делови 6. армије пробили су се до Волге крај Тринока, северног предграђа Стаљинграда, док је 4. оклопна армија пришла граду с југа.

Четрдесет хиљада људи - управо толико погинуло је 23. августа у Стаљинграду. Људи су покушали да се спасу, да пређу на леву обалу реке. Али Немци су бомбардовали Волгу и дању и ноћу.

Исто тако тежак је био и прелазак у Стаљинград, који је бранило 50.000 војника под командом генерала Чујкова. Да би сломили браниоце, Немци су разарали град артиљеријом и авијацијом, док су јединице 6. армије и 4. оклопне армије непрестано јуришале, али га нису могле заузети. Под непрекидном ватром и гранатирањем у град су долазиле хиљаде совјетских бораца. Од октобра дивизије појачања су почеле да стижу из читаве земље. До 19. децембра из резерве била је пребачена Друга гардијска армија маршала Малиновског.

Фронт је првобитно био дуг око 25 km и дубок 1-7 km, али се крајем октобра дубина смањила на свега 200 m до 2,5 km. Главни ослонци одбране биле су три фабрике, две железничке станице и узвишење Мамајев Курган. У првој половини новембра немачке трупе су допрле до Волге јужно од фабрике "Барикаде". Слободан део Стаљинграда био је само плитак појас рушевина. Немачки напори да по сваку цену заузму тај преостали део рушевина уз Волгу претворили су Стаљинград, због херојског отпора његових бранилаца у општи симбол борбе напредног човечанства против фашистичког насиља.
Борци совјетске 62. армије успели су да се одрже у Стаљинграду и тиме совјетској Врховној команди даду времена да планира и изведе противудар широких размера. Совјетска противофанзива је почела 19. новембра северно и јужно од Стаљинграда јединицама Југозападног, Донског и Стаљинградског фронта (око милион војника, 900 тенкова, 14.700 артиљеријских оруђа и 1.200 авиона). До 23. новембра совјетске снаге избиле су у рејон Калача на Дону и затвориле обруч око немачке 6. и делова 4. оклопне армије (око 300.000 војника). Да би ослободили опкољене снаге, Немци су формирали специјалну Групу армија Дон и врло јаким снагама 12. децембра кренули од Котељникова према Стаљинграду, али су после десет дана најтежих борби заустављени и одбачени. Тада је изведен други совјетски удар преко Дона према Морозовску, у позадину Групе армија Дон што ју је присилило на повлачење према Ростову са Групом армија А са Кавказа.

Опкољена 6. армија, која је остала далеко у позадини, позвана је 8. јануара 1943. да капитулира. Како су окружени по Хитлеровом захтеву то одбили, совјетске трупе приступиле су 10. јануара извођењу операције Прстен. У овој операцији заробљени су 24 генерала и 91 хиљада војника и официра Вермахта. Капитулирало је више од 20 немачких дивизија. За време противофанзиве Црвене армије погинуло је 140.000 Немаца.

Фридрих фон Паулус, немачки генералфелдмаршал, потписао је капитулацију својих јединица. Последњи остаци немачких јединица предали су се 2. фебруара 1943. Био је то крај Стаљинградске битке. Слом Немаца код Стаљинграда означио је почетак краја Трећег рајха.