Izvor: Blic, 23.Feb.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Time
Time
Sticajem nepremostivih okolnosti uspeo sam da propustim oba prošlonedeljna koncerta grupe Time u SKCu, pa ovaj tekst doživljavam i kao neku vrstu ličnog iskupljenja. Naravno, znam kako je bilo, a znao sam to i pre nego što su se utisci slegli i stigli do mene. Neke stvari, jednostavno, možete sa gotovo stoprocentnom sigurnošću predvideti, jer se temelje na nepobitnim činjenicama bezbroj puta potvrđivanim tokom proteklih trideset godina. Bend može da postane autentična >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << institucija ako zadovolji dva preduslova: mora da bude fantastičan i dugovečan.
Moguće je ove osobine podeliti, ali se onda dobijaju institucije drugačije vrste nego što je Time. Plemeniti primer ove grupe dokazuje da postoje muzičari čiji rok trajanja ne može biti ograničen i koji kombinacijom talenta i energije s lakođom probijaju sve barijere predrasuda. Iako u karijeri Time ima i nižih momenata, esencija njihovog delovanja proizlazi iz vulkanske siline prvog albuma – jednog od najvažnijih u povesti jugoslovenskog rokenrola – i proteže se kroz vreme do današnjih dana, stalno se usavršavajući.
Drugim rečima, ako su se ponekad silom prilika i zaklatili na ivici pretencioznosti, Time nikada nisu izneverili svoju suštinu i pune tri decenije – s prekidima, ili ne – ostali su na vrhu među najubedljivijim simbolima rokenrola bivše Jugoslavije. Predvođeni možda najvećim pevačem koga je ovdašnja scena iznedrila, takođe i značajnim autorom, podržanim instrumentalistima koji bi mogli stati rame uz rame sa svakim na svetu, Time su i izborom gostiju na drugom koncertu – Koja i Dragi Jelić - pokazali da znaju više i razumeju bolje.
Majstor za nemoguće
Majstor za nemoguće je Bojan, a ja ga od milošte zovem Boki, Bojanko, Bokerini - duša od čoveka. Ali, ipak, bre, to nije normalno. Nije lako smisliti toliko imena od milja ni svom detetu, a kamoli klipanu sa frizurom kao da se češlja granom od auspuha. Ne mogu da kažem da nije 'džek', ali nije da ga ne bih ponekad zadavio.
Počelo je tako što su mi ga preporučili kao automehaničara koji pravi čuda. OK. Ja mu oteram svoj džip, nešto menjač nije u redu. Posle nekoliko dana on mi vrati auto - radi! Ali mi sutradan na autoputu blokiraju kočnice. Pozovem ga. Bojan za pola sata stiže i na licu mesta otklanja kvar. Oduševi me. Neće ni da naplati; završimo u kafani. Nešto kasnije ispostavi se da je autu zaista potreban novi menjač. On kaže - može i polovan; sam će da ga nađe. Super! Prođe par meseci; nešto teško ide sa nabavkom. Ćutim, neću da ga pritiskam. Samo ponekad ga pozovem telefonom. Nalazimo se u njegovom omiljenom kafiću; pravimo strategije. Pričamo o svemu. Sjajan je momak, kulturan, pažljiv i krvoločan kad treba.
Prođe još nekoliko meseci; menjač nekako stiže. Sa nabavke pređosmo na razgovore o ugradnji. Utom stigla i jesen. A Boki nema kanal i garaža mu mala za džip. Neće valjda onoliku duzlu od menjača da skida na leđima i još u blatu. Nisam ni ja skot! Ali, kako se primiče zima, Bojan sve slabije izlazi. Obigravam oko kafića, raspitujem se za njega. Poneki put ga i ulovim. On se kulturno izvinjava; naručuje turu. Džip više niko i ne pominje. U međuvremenu angažujem ga da napravi scenografiju za 'Romea i Juliju', koju režira nemački reditelj u lokalnom pozorištu. Kad je video - Švaba pao na teme; obojicu nas poziva da radimo za njega. Nije da nam nije milo.
Dođe i proleće, Boki priveo mladu. Mlada mu izgleda naredila da raščisti krševe iz dvorišta. I odmah zatim, eto ga: popravio džip, daje mi ključeve, smeši se. Mislim: oženio se pa mu treba kinta. Pitam koliko košta. 'Lako ćemo', kaže, 'kad bude zapelo - tu smo'. Jakako, kažem. Ali nešto se presabiram: za ovih godinu i po više smo potrošili na mobilne i piće nego što košta novi menjač. I neka mi neko kaže da to nije prijateljstvo. Kad pomislim na svoje živce - dođe mi da ga zadavim. A onda pomislim: ko, bre, živce u ovoj državi uračunava u posao. Kad to bude, ako bude, bićemo istinska država.
