Izvor: Glas javnosti, 19.Nov.2008, 11:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Snaga pogleda
Nedavno je u Smederevu Zoranu Milisavljeviću dodeljena ugledna književna nagrada „Zlatna struna“. Reč je o nagradi poetskog festivala „Smederevska pesnička jesen“, manifestacije koja ima najdužu festivalsku tradiciju. Naime, Milisavljević je 39. dobitnik priznanja po redu, a zavredio ga je svojom pesmom pod nazivom „Nešto između“, koju je žiri proglasio najboljom u konkurenciji od sedam stotina prispelih na konkurs.
- Naravno da mi znači ta ugledna nagrada, ali verujem >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << da sam je dobio zato što su neki ljudi vrednujući moje delo videli da se ne plašim ničeg novog, da sam spreman za jedan, rekao bih, istraživački poduhvat, za traganje za novim putevima u poeziji, otkrićima pa i vrednostima, ne insistirajući samo na postojećem, „proverenom“, „sigurnom“. Naprosto, osećam se kao čovek koji je na dužnosti za koju ga je sama priroda odredila. Stariti bez naročitih priznanja nije posebno interesantno. Moj sud i ukus ne smeju biti lišeni autentičnosti, lične osobenosti, dakle, bez konvencionalnosti i stereotipije. Da nije tako, osećao bih se kao kič-čovek i kao kič-pesnik, kako bi to rekao Zoran Gluščević.
Da li vođeni tim moralnim i etičkim skrupulama imate utisak kao da ste u dobrovoljnom zatočeništvu, u egzilu?
- Nije loše pitanje. Ponekad se osećam kao emigrant u rođenoj zemlji, „premeštena osoba“. Međutim, nadam se da neću morati da bežim kao naša pravoslavna braća iz komšiluka. Setio sam se na trenutak tog slavnog egzila od Siorana, Elijadea, S. Lupeskua, V. Horijea do Ežena Joneskua. Fascinantan trezor svetske kulture. Naravno, ne pada mi na pamet da sebe poredim s njima. Možda imam njihov ironični osmeh, snagu pogleda na svet oslobođen od sujete, dvoličnosti, licemerstva, jezuitizma. Mene iz večnosti može da progna samo moje delo, to nikako neće zavisiti od trenutnih „gospodara duha“.
Za godinu dana dobili ste više nagrada i priznanja za svoj rad. Mnogima nagrade donesu radost, a odnesu prijatelje...
- Mnogi se često ljute na rad žirija. Nijednog trenutka nemam sumnju u stručnost tih ljudi i njihove dobre namere (govorim u principu), mada je ljudski da se ponekad potkrade i poneka greška. Meni se ovih dana desila jako lepa anegdota sa jednom koleginicom, prosečnom do samosažaljenja. Gospođa se žali da joj 40 godina neko „otima“ nagrade i da, evo, sada sam se ja pojavio poslednje dve godine i „oteo“ smederevsku nagradu „Zlatnu strunu“. NJena ključna primedba leži u sledećem grmu: kako je moguće da se glasovi publike nisu poklopili sa glasanjem žirija?! Priznaćete, smešno.
Imam utisak da posedujete sposobnost da neprijatne događaje ulepšate ili izvrgnete ruglu?
- Naravno, ako ne bih posedovao tu sposobnost, pokazao bih svoju latentnu osvetoljubivost i agresiju, a ja ne želim da bilo kakvom protivodmazdom uspostavljam ravnotežu. Neka oni kojima nisam po ukusu gaje tu emociju i pored toga što neće moći da se kompenzuju već će mržnju pretočiti, razume se, na njihovu štetu, u neki oblik frustracije, a onda, eto, opet neočekivanog problema za njih, mržnja se pojačava, doživljava razne preobražaje koji ih nagrizaju, muče... Imam razumevanja za takve osobe, ali i superiornost da budem iznad svake negativne emocije.
