Izvor: Blic, 08.Avg.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oluja, uja!
Oluja, uja!
Bilo je u najmanju ruku bizarno u petak ujutru prebacivati sa B92 na HRT1 i obrnuto: na jednoj strani gledate ljude koji se nečim hvale, a sa druge pravu sliku onoga čime se hvale. Koliko bizarno, toliko i nepodnošljivo, pa je pred ekranom do samog kraja mogao ostati jedino svetski prvak u gutanju žileta, sijalica i sličnih stvari – normalan stomak to nije mogao da izdrži. Reč je, naravno, o notornoj operaciji 'Oluja', čiju desetogodišnjicu je Hrvatska medijski >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << (a možda i stvarno) proslavljala ovih dana, dok su se iz Srbije čule potpuno drugačije reakcije. Time je televizija ponovo podržala satanski privid da istina ima onoliko lica koliko je u određenom trenutku potrebno onima koji je najviše preziru.
Jer kako bi pok. hrvatski predsednik - u prigodnom insertu podsećanja u kome je normalno da mrtvi govore – mogao, na neverovatno voditeljsko pitanje kako komentariše 'tu sjajnu, najsjajniju među najsjajnijim od bezbrojnih sjajnih pobjeda' istovari onakvu nemilosrdnu hrpu gromkih fraza bez ikakvog stvarnog značenja, pred kojom bi ustuknuo i poslednji južnoamerički diktator u stanju kokainske euforije.
Kako bi se nešto što je bilo deo prljave bitke nabeđenih vođa nacija moglo predstaviti kao trijumf volje, snage i vojne strategije za 21. vek i kako bi kolone izbeglica (od 7 do 77 godina i ništa između) mogle transformisati u strašnog, srećom pobeđenog, neprijatelja. Najmučniji detalj, međutim, bilo je evociranje jedne sramne dogovorne akcije kao udarca Miloševićevoj politici i hegemonijskim aspiracijama tadašnje srpske politike: pripišimo to nesavršenosti moje percepcije, ali ne sećam se da je Milošević dobio makar prijateljsku čvrgu od hrvatskog kolege. Stradali su, kao i obično, najnedužniji – krivicu za to, uprkos čudovišnoj plastičnoj TV hirurgiji, ne može izbeći nijedna od najmanje dve umešane države.
Prećutani Vinaver
Prošlo je pola stoleća ovih dana (tačnije, l. avgusta) od smrti jedne od najautentičnijih ličnosti našeg međuratnog modernizma, esejiste, polemičara, prevodioca Stanislava Vinavera (l89l-l955). Ovaj datum prošao je gotovo nezapaženo, kao da je reč o nekom uzgrednom čudaku kojeg je vreme s razlogom pomerilo u stranu. A reč je, što za ređe poznavaoce nije nikakva novost, o najevropskijem duhu u srpskoj kulturi prošlog veka, najavljivaču novih puteva, uz Andrića i Crnjanskog najcelovitijoj stvaralačoj ličnosti novije srpske književnosti. Nekakvo prokletstvo ga je pratilo celog života, bio je naizmenično novinar i profesionalni pisac (zagarantovano gladovanje), uvek je kuburio oko izdavanja svojih dela i dve najzanačnije knjige, 'Beogradsko ogledalo' i 'Zanosi i prkosi Laze Kostića', fantastična knjiga o srpskoj poeziji i kulturnim idejama u srpskoj kulturi l9. veka, objavljene su posthumno, kao i antologijska zbirka eseja 'Nadgramatika' koju je znalački načinio Rade Konstantinović.
Akademik i profesor Božidar Kovačević jednom mi je rekao da je Vinaver imao sreće što je drugi svetski rat proveo u nemačkim koncentracionim grobovima, jer bi ga verovatno zadesio prvi talas streljanja (stotinak kulturnih radnika) nakon oslobođenja Beograda. Nisu ga voleli nadrealisti, mahom salonski komunisti koji su posle rata preuzeli dizgine naše kulture, a ni mnogi drugi, jer je Vinaver u trima knjigama svoje pantologije novije srpske pelengirike isparodirao sve živo (i mrtvo). A sujete velikih su na Balkanu trajne i osvetoljubive. Prokletstvo se nastavilo do dana današnjeg: nema sabranih dela Stanislava Vinavera, premda su neki njegovi poštovaoci i priređivači pojedinih knjiga na uredničkim položajima u izdavačkim kućama. Kultura koja pola stoleća ne može da prepozna svog klasika, možda ga nije ni zaslužila.
.jpg)
