Izvor: Blic, 01.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Leksikon avangarde
Leksikon avangarde
Ovih dana me je jedan prijatelj pitao da li znam koje je sve knjige objavio američki reditelj i teoretičar novog pozorišta Ričard Šekner. Iako dosta dobro poznajem rad ovog reditelja koji je 1969. godine jedino u Beogradu prikazao svoju danas istorijsku predstavu 'Dionis 69', ne znam šta je sve publikovao.
Počeo sam da tražim po pozorišnim leksikonima jedinicu o Ričardu Šekneru. Američki pozorišni leksikoni prate uglavnom brodvejsko komercijalno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pozorište, nemačke imaju jedinicu o Livingu i o svojim modernim rediteljima, naše ni govora da spominju jednog Šeknera. Tek sam u jednom poljskom leksikonu Savremenog svetskog pozorišta iz 1980. godine našao jedinicu o Šekneru, koji je živa istorija savremenog avangardnog pozorišta Amerike i sveta. Njegova inovativna umetnost vrhunila je na razmeđi 60-ih i 70-ih godina XX veka.
Posle toga sam osetio malu grižu savesti što sam se poduhvatio drugih poslova umesto da sa estetičarem Miškom Šuvakovićem (koji je već izdao drugo izdanje svog u svetu jedinstvenog Pojmovnika moderne i postmoderne likovne umetnosti posle 1950) realizujem ideju o Rečniku modernog i postmodernog pozorišta. Napravili smo alfabetar, dogovorili se kako ćemo raditi, podelili jedinice, s tim da on piše pojmove i pokrete, a ja pojedince. Ali, uglavnom zbog mene, posao slabo napreduje. Svakodnevna pozorišna pragma i publicistika odvodi me od rada na ovom jedinstvenom svojevrsnom leksikonu, koji još niko na svetu nije sastavio.
Moje pozorišne kolege u svetu, od kojih neke imaju i svoju izdavačku kuću, rekle su mi da uporedo radimo englesku varijantu. Složio sam se. Bilo bi prirodno da takav leksikon izađe u Beogradu, gde je na Bitefu učestvovala elita svetskog pozorišta. Mnoge potencijalne leksikonske jedinice još hodaju ovim Zemljinim šarom - Bruk, La Mama, Zadek, Džudit Malina, Ljubimov, Barba...
Možda ću već sutra da sednem za kompjuter i nastavim rad na našem leksikonu.
Druga Sicilija
Mi obični građani koji živimo u Srbiji nepopravljivo smo naivni. I pored toga što nas stvarnost uverava, a mediji neprekidno obaveštavaju da je entuzijazam petooktobarske retorike odavno utrnuo, kao da još verujemo u čuda, koja će na neki neverovatan i mističan način učiniti da konačno postanemo moderna, mirna i dosadna zemlja Evrope.
Štaviše, sudeći prema skorijim novinskim napisima, skandali se više ne tiču nesavesnih pojedinaca, moralno nesolidnih izgrednika sklonih zavlačenju ruke u tuđe džepove, prikrivenih pristalica bivšeg režima ili bitangi u skupim odelima. Lopovluk i kriminal su nekako postali habituelno svojstvo našeg društva, zbog kojih se više niko preterano ne uzbuđuje. Umesto toga, danas smo bogatiji za informaciju da Srbijom haraju građevinsko-preduzimačka, putno-naplatna, stečajna, sudska i koja sve ne mafija. A to, složićete se, Srbiju čini drugom Sicilijom Evrope.
Ali šta prosečan građanin Srbije, koji će uskoro opet biti pozvan da učestvuje na izborima kako bi dao legitimitet kandidatima za koje neka od pomenutih mafijaških klika šteluje rezultate predizbornih istraživanja raspoloženja javnog mnjenja, da radi sa tim informacijama sem da se plaši da će nas mafija opet uzeti pod svoje? Šta da rade osiromašeni, obespravljeni i nemoćni građani kada država ne može ništa i kada institucija javnosti, tamo gde caruje mafija, predstavlja još jedino poligon za sveopštu simulaciju njene neophodne kritičke dimenzije? Šta da rade izmanipulisani građani ove države kada se političari međusobno čašćavaju mafijaškim titulama, prete jedni drugima zatvorom ili institucijama sistema, a na kraju, kada uprkos dizanju medijske prašine, sve izgleda kao da se gora za džabe tresla?
Ovaj neslavni kvalifikativ, međutim, u najdirektnijem smislu pokazuje ne samo da je otimačina prećutni organizator društvenog opštenja, već da je institucija demokratske javnosti potpuno izlišna tamo gde caruju kriminal i korupcija. Ili da završim stihom - tamo gde je mafija, nije demokratija.
