Izvor: B92, 28.Okt.2010, 14:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deerhunter - Halcyon Digest
Školski primer uspešno obavljene tranzicije iz eksperimentalnih voda u pop muziku.
Kada neki muzički magazin konstantno hvali svaki novi potez jednog te istog benda, logično je zapitati se koliko u tome ima objektivnosti. Međutim, kada se nekoliko žanrovski različitih muzičkih medija složi oko kvaliteta određenog albuma, šansa da su svi oni subjektivni se rapidno smanjuje. Ako stavimo na stranu činjenicu da je svaki album dobar onoliko koliko se vama sviđa, dolazimo >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << do zaključka da za aktuelni album grupe Deerhunter pozitivne kritike imaju i trendseterski Pitchfork, i šareni Uncut, i oldies-oriented Mojo, i snobovski Wire, i brit pop NME, kao i mejnstrimaški Billboard. Mada, da bi ste shvatili koliko je "Halcyon Digest” sjajna ploča, nije vam potrebna nijedna recenzija iste (uključujući i ovu koju čitate) – sasvim je dovoljno da se zavalite na neko udobno kanabe i pustite album. Kvalitet je toliko očigledan.
Ako ste preslušali bar jedan od albuma koje je Bradford Cox objavio pod imenima Atlas Sound i Deerhunter, jasno vam je koliki je talenat ovog dvadesetosmogodišnjaka iz Džoržije. Potpuno neopterećen očekivanjima i bilo kakvom vrstom korektnosti, Cox je na ranim albuma često eksperimentisao sa zvukom, mešajući buku, elektroniku, distorzirane električne i psihodelične akustične gitare, što mu je u startu donelo poene kod onih čiji muzički ukus nije opterećen žanrovima i logičnostima. On to uglavnom isto radi i danas, samo je to sada podigao na jedan viši nivo. Prošlogodišnji Atlas Sound album, kao i aktuelni "Halcyon Digest” očigledni su primeri Coxove muzičke zrelosti, kao i sve veće ekonomske nezavisnosti, jer je neosporno da ta dva albuma produkcijski zvuče mnogo bogatije i pitkije od onih starih. To je dovelo i do mnogo većeg broja publike i pažnje svih pomenutih medija, a nakon više od deset godina vrednog rada, Bradford je to potpuno zaslužio. A ko bi pre samo tri godine mogao pretpostaviti da će Deerhunter/Atlas Sound danas svirati pop?
Dok slušate prave zvučne talase i moćnu melodiju prvog singla "Helicopter”, asocijacija na talenat dvadesetpetogodišnjeg Briana Wilsona koji u studiju piše "Pet Sounds” je neizbežna. Coxovo neprestano dizanje i spuštanje tenzije u tih pet minuta izaziva osećaj vožnje po vodenom toboganu sa neke kalifornijske plaže. Mada, kada se udubite u stihove, shvatićete da oni imaju mnogo više veze sa npr. Brankovim mostom nego kalifornijskim suncem: "Take my hand and pray with me / My final days in company / The devil now has come for me / And helicopters circling the scene”. Produkcija, melodija, tempo i stihovi pesme "Helicopters” su toliko savršeni, da je komotno možemo nazvati Coxovom kapitalnom kompozicijom, možda i najlepšom koju je ikada napisao.
Osobina koju poseduje većina velikih albuma je međusobna različitost između pesama, a upravo je ona i glavna karakteristika ove ploče. Dok slušate Jesus & Mary Chain gitare u "Fountain Stairs” ili "Don’t Cry”, mešavinu shoegaze i Arcade Fire atmosfere u "Desire Lines”, saksofon na tragu Spreengstinovog E-Street benda u "Coronado”, gotovo '60s zvuk u "Revival”, čist pop u "Memory Boy” - nije nemoguće da nekoliko puta bacite pogled na winamp pitajući se da li je sve to jedan isti album. Da Bradford ne zaboravlja odakle je došao čujemo u baladi "Sailing” kao i u "Basement Scene” u kojima minimalizmom obaveštava nove Deerhunter/Atlas Sound fanove kako je to bilo na početku. Kontrasti koji obeležavaju "Halcyon Digest” su možda najočigledniji u "Earthquake” u kojoj se prepliću lenji elektronski ritmovi i repetativan zvuk akustične gitare. Album zatvara sedmominutna, psihodelična "He Would Have Laughed”, čiji su stihovi posveta nedavno preminulom mladom muzičaru Jayu Reatardu ("Where did my friends go?”).
Ako ste voleli prošlogodišnji Atlas Sound "Logos” gotovo sigurno ćete uživati i u ovoj ploči koja zvuči kao njen nastavak. Tokom svih 45 minuta "Halcyon Digest” pogađa metu pravo u centar, dokazujući da su Deerhunter uz Animal Collective jedan od najboljih primera kako vitalan pop treba da izgleda u 21. veku.
