Izvor: Blic, 03.Feb.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bolne istine
Bolne istine
Šta je sporno u izjavi ugledne rediteljke o tome kako za našu malu domovinu više radi tužiteljica međunarodne pravne insititucije, nego što to, u ovom času, čini neki umetnik? Ništa nije sporno. Izjava je, na žalost, bolno tačna i očigledno istinita, osobito ako čovek zbilja želi pogledati u ono gogoljevsko ogledalo koje mu kaže da za ružnoću njuške u odrazu – nikako nije krivo ogledalo.
Kao i svaka dobra i značajna rečenica, i rediteljkina >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << izjava ima aforističku ubojitost i značenjsku pregnantnost. To je posledica dara za izricanje misli. Zašto se, onda, čaršija uskopistila?
Zato što je čaršija samo najviši stadijum narodnog primitivizma. Starog, kao i novog. Čaršija ne podnosi očigledne istine o njoj samoj, samo o drugima. Posao jedne osobe koja se bavi pravdom, sviđalo se to nama ili ne, nije da bude prijatna ili voljena od čaršije i državnog vrha. Neki, pak, umetnici, osobito državni, imaju potrebu za tim. I to je sasvim u redu. Oni, takođe, mogu, a ne moraju, suočavati vlastitu – ili odabranu, svejedno – sredinu sa njenim ružnim odrazom, jednako kao što mogu – pa to i čine – prodavati šarenu egzotiku uljuljujkujući narod i njegovu čaršiju u uverenju kako je primitivizam drugo ime za autentičnost. U tu svrhu mogu se koristiti i uslugama države. Ništa to neće narodu doneti, ni dobro, ni loše. I sve to uopšte nije tako opasno, pa ni tako značajno. Osim umetničke taštine, niko neće biti povređen. Tamo, međutim, gde svatovi ne lete, nego se kotrljaju glave, tamo valja ustanoviti pravdu. Na polzu narodu, rekao bi Sterija, za narodov blagor, kazao bi Cankar, za dobro naroda - trebalo bi da nam bude jasno. Bilo bi dobro, lepo i logično da pravdu isteruje sama ona zajednica u čije su ime počinjeni zločini. Kad i ako ona to ne može, time se bavi neko drugi. Za dobro naroda.
Šta je, dakle, sporno u izjavi rediteljke Alise Stojanović?
Ništa. Osim bolne istine.
Priče iz tamne šume
'Braća Grim' reditelja Terija Gilijama
Ivica i Marica, Crvenkapa, Uspavana lepotica, Kraljica ogledala, svi zajedno u priči koja govori o mladosti čuvenih nemačkih basnopisaca, Vilhelma i Jakoba Grima. To može samo u filmu koji je zamislio nekadašnji montipajtonovac i uporni tvorac fantastike Teri Gilijam. 'Braća Grim' (god. proizvodnje 2005, trajanje 118 min.) nas uvodi u 1796. godinu, u zabačene pruske selendre koje drže pod okupacijom nadmeni Napoleonovi oficiri. Braća Grim su šarlatani, tvorci iluzija koji obmanjuju priprosti svet i žive kao putujući cirkuzanti. U isto vreme, oko njih se pletu delovi narodnih predanja koje će oni kasnije preneti u riznicu najlepših bajki. Scenario Erena Krugera ponudio je podlogu koja odgovara poznatim Gilijamovim grotesknim preterivanjima ('Kralj ribara', 'Baron Minhauzen'), ali ovoga puta mešanje bajkolikih prizora i surove istorijske zbilje deluje nepovezano i razbacano, bez ubedljivije dramaturške okosnice, dok Mat Dejmon i Hit Ledžer u ulozi braće jedva uspevaju da nagoveste šta bi trebalo da ovaj film dosegne.
Gilijam je i ovoga puta mnogo hteo, mnogo započeo (prethodno je morao da napusti snimanje filma o Don Kihotu, o čemu je ostao samo potresan dokumentarac 'Izgubljeni u La Manči'). Crvenkapa se zagubi u mračnoj šumi, i tako nestaje iz filma, motiv čudotvornog pasulja ostao je bratska pošalica, bez kasnijeg izrastanja u bajku. Najlepši deo filma je legenda o Kraljici ogledala (Monika Beluči) koja se 500 godina bori protiv starenja čekajući žrtvovanje dvanaest devojčica iz obližnjeg sela. Ali, mimo toga, mnogi prizori deluju samo kao bučna vizuelna igrarija iza koje ostaje samo prazan lom. Džonatan Prajs u ulozi francuskog oficira i Piter Stormer kao sadistički mučitelj uhvaćenih prevaranata donose nešto od uobičajene montipajtonovske vatre. Prilično naporan film za gledanje. Nije za decu (zabranjeno za mlađe od 13 godina). Ali nije ni za sve odrasle.
