Izvor: B92, 03.Avg.2010, 11:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Arcade Fire " Suburbs
Arcade Fire su po treći put dokazali da su jedan od najvažnijih bendova novog milenijuma
Kada sredinom ovog veka VH1, MTV ili neki njihov naslednik bude pravio dubokumnu listu "100 bendova koji su obeležili prvu deceniju 21. veka”, nema sumnje da će se u vrhu te liste pored White Stripes, Britney Spears, Lady Gage naći upravo kanadski bend Arcade Fire, i to bez obzira što ovi kanali danas puštaju njihove spotove uglavnom u specijalizovanim ("alternativnim”) emisijama >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << – pitanje je meseca, ne godine, kada će ovi indie rokeri izgubiti taj prefiks indie.
Nakon fenomenalnog debija "Funeral” iz 2003. na kom gotovo da nije bilo loše pesme, bilo je jasno da se radi o važnoj grupi, ali ipak jedna lasta ne čini proleće - pogledajte npr. Interpol ili Strokes koji su nakon sjajnih debi ploča potpuno izgubili kompas. Da Arcade Fire ne pripadaju toj grupi, potvrdili su 3 godine kasnije, albumom "Neon Bible”, koji je iako primetno slabiji od prvenca i dalje ploča sa očiglednim kvalitetom. A mišljenje da pred sobom imamo jedan od najvažnijih i najuticajnih bendova novog milenijuma zacementirao je njihov ovogodišnji treći album Suburbs, koji je po kvalitetu za dva koplja ispored svog prethodnika i za malo iza "Funeral”.
Nema potrebe za bilo kakvom polemikom ili velikom filozofijom kada je ploča "Suburbs” u pitanju. Činjenice kažu da album traje 64 minuta, da se na njemu nalazi 16 pesama , od kojih su bar 8 hitovi (ako pod "hitom” podrazumevamo pesmu koja već nakon prvog slušanja uđe u uvo). Ono što prvo upada u oči (da ne kažem uši) je očigledna zrelost benda što po pitanju muzike, što po pitanju tekstova. Tako već u naslovnoj numeri čujemo stihove Wina Butlera "So can you understand / Why I want a daughter while I’m still young / I wanna hold her hand / And show her some beaty / Before the damage is done / But if it’s too much to ask / Then send me a son” čime nas podseća da je ove godine ušao u četvrtu deceniju života. Zrelost je očigledna i u muzičkim uzorima – dok u malopre pomenutoj čujemo Neil Youngovski klavir, u gitarskom rifu pesme "Modern Man” su očigledni uticaji Toma Pettyja, a u "City with No Children” Brucea Springsteena. "Month of May” zvuči gotovo kao punk rock, klavir u "Half Light II (No Celebration)” podseća na klavir iz pesme grupe The Who "Baba O’Riley”, dok je "Deep Blue” sa sve svojim mid-tempo uvodom i gitarskom razradom apsolutni hit 1/1. Kada smo već kod hitova, dolazimo do dve najbolje pesme na albumu: "Empty Room” i "We Used to Wait”. "Empty Room” zvuči kao moderna (ali i besna) ABBA na distorziranim gitarama, a gnev samo potcrtavaju stihovi Régine Chassagne "I’m alone again / When I’m by myself / I can be myself / When my life is calm / But I don’t know when”. Po kvalitetu, melodiji i upečatljivim stihovima, nema sumnje da je "We Used to Wait” jedna od 3-4 najbolje pesme koje su Arcade Fire ikada snimili. Klavir je ponovo u prvom planu, da bi mu se na sredini priključila gitara koja kao da je izašla iz Interpol kuhinje, dok tipično Arcade Fire-ovske klavijature boje melahnoličnu atmosferu refrena "We used to wait / Some times it never came / Still moving through the pain” sa predivnim ženskim pratećim vokalima. Pravo malo umetničko delo od 5 minuta!
"Suburbs” je još jedan trijumf Arcade Fire. Sve ono što je potrebno jednoj ploči da bude fenomenalna nalazi se ovde: zarazne melodije, više nego očigledno usvirani muzičari, jednostavna a savremena produkcija, konkretni stihovi bez mnogo apstrakcije, klavijature koje imaju stil a ne želju za tiražem"Mogu ovako do sutra.
Arcade Fire su po treći put dokazali da su jedan od najvažnijih bendova novog milenijuma. Ono što me posebno raduje je činjenica da oni i dalje važe za mlad bend i da im je ovo tek 3. izdanje, što znači da do svog "Sgt.Peppera” imaju bar još 2-3 albuma.
