Izvor: Objava, 30.Nov.2020, 13:38

ПАЈА ЈОВАНОВИЋ

Сликар Павле Паја Јовановић, најзначајнији представник академског реализма у српском сликарству, рођен је 16. јуна 1859. године у Вршцу. Његов отац Стева Јовановић био је фотограф. Паја је био најстарији, од укупно осморо деце, шест синова и две кћери, колико их је рођено у породици Јовановић. Веома рано, већ 1868, дечак остаје без мајке Ернестине, а отац се оженио по други пут, тако да дечак одраста уз маћеху.

Паја је учио сам да слика прецртавајући призоре и ликове са иконостаса у вршачкој Саборној цркви, а већ у својој четрнаестој години добија наруџбину од цркве, те му је то омогућило да студира сликарство у Бечу.

Упис на надалеко познату и чувену бечку Академију ликовних уметности није био лак, пошто млади Паја Јовановић није имао навршених петнаест година и пошто није завршио четврти разред ондашње гимназије, па се од њега тражило да прво заврши редовно школовање, и истовремено учи и цртање код бечког професора Махолца.

Снажне воље и упоран да истраје у ономе што је наумио, млади Вршчанин читаву 1876. годину проводи у марљивом раду и учењу елементарних вештина и умећа цртања и сликања код професора Махолца. Истрајност и радиност били су праведно и награђени, тако да се Паја Јовановић у априлу 1877. године уписује на Општи сликарски течај толико жељене Академије, а од октобра постаје и редован студент. Одмах га је запазио познати бечки сликар ондашњег времена, Кристијан Гипенкерл. Овај запажени ликовни педагог и уметник снажно је утицао на формирање укуса Вршчанина Јовановића.

Пишући доцније о тим лепим данима младалаштва Паја Јовановић је у својим мемоарима о Грипенкерлу, између осталог, написао "...Учитељ је тражио да у нама пробуди осећај за лепоту, за ритам и за хармонију античке скулптуре, указивао нам на фино осећање Јелина за линију, упућивао нас на Хомера, на огромну књижевност и на јединствену културу старих Јелина."

Паја Јовановић је на бечкој Академији важио за једног од најмарљивијих и најбољих студената, па је са успехом окончао студије за свега три године, већ 1880. Али, завршетак редовног школовања не значи и крај образовања амбициозног Вршчанина. Он се одмах након изласка са Академије дошколовао на специјалном течају за историјско сликарство код свог професора Карла Грипенкерла.

Након завршеног школовања код професора Кристијана Грипенкерла млади Војвођанин, жељан даљег усавршавања и константно тежећи да домаши перфекцију, пребацује се код реномираног и у то време веома цењеног и хваљеног сликара Карла Леополда Милера. То се показало као пресудно за формирање његове креативне личности. Милер је био веома строг и ригорозан педагог, веома шкрт на хвалама и веома заинтересован за оријенталне теме и мотиве. Он је био немилосрдан према својим ученицима, увек им постављајући високе захтеве и критеријуме.

У класи професора Карла Леополда Милера, Паја Јовановић био је две године, од 1880. до 1882. године. На завршној годишњој изложби бечке Академије Јовановић излаже своју прву, касније много чувену и хваљену слику "Рањени Црногорац" и добија прву награду.

Први успех младог уметника, пуног живота и енергије, још више подстиче на стварање, а и богиња Фортуна почиње да му све више исказује наклоност и да му се све чешће смеши. Тако је будући маестро већ наредне 1883. године, у својој двадесет и четвpтој години, склопио веома повољан финансијски аранжман са лондонском галеријом Френч, чији је власник био трговац уметничкин сликама Томас Валис. По одредбама овог уговора он у наредних десет година треба искључиво да слика за потребе ове лондонске куће платна са мотивима из живота Црногораца, Херцеговаца и Албанаца.

Тако млади Србин пакује кофере и из Беча одлази у Лондон где постаје ексклузивни ликовни уметник чувене галерије Френч и веома брзо постаје један од најпознатијих, најцењенијих и најпопуларнијих сликара у читавој Великој Британији. Склапањем деценијског уговора о сарадњи са угледним Томасом Валисом Паја Јовановић решава све своје проблеме око свакодневног егзистенцијалног опстанка, јер поред комфорног стана и луксузног атељеа, има веома пристојне месечне принадлежности, које му омогућују сталожен свакодневни рад.

Од 1883. године па до краја XIX века траје и прва фаза уметниковог стваралаштва у којој углавном слика жанр-сцене из балканских земаља: Србије, Херцеговине, Црне Горе и Албаније. По природи и у крви склон перфекционизму Паја Јовановић се за сваку слику дуго и интензивно припрема, не препуштајући ништа случају нити импровизацији, предузимајући студијска путовања, када је то било потребно, изучавајући сваки, па и најситнији детаљ одеће, оруђа, оружја, као и карактер, менталитет и обичаје људи, те срж и суштину збивања које на својим платнима овековечује.

Да би дошао до нових изворних мотива, млади Србин предузима низ студијских путовања. Тако обилази питорескне и раскошне пределе северне Африке, Кавказа, Цариграда, Шпаније и читавог Балкана.

Са ових путовања младић је увек доносио пуне блокове скица пиктуралне топлине и живописних боја. То је било од огромног значаја за његов даљи рад, јер му је омогућавало да ствара дела која су се одликовала животним веризмом, аутентичним детаљем и живописном раскошношћу, а његова све бројнија публика, као и критичари са једнаким одушевљењем дочекивали су сваку његову нову слику.

До краја XIX века, докле и траје ова његова прва креативна фаза, сликање жанр-сцена, млади Војвођанин насликао је бројна платна, од којих као најврснија ваља поменути: "Гуслар", "Кићење невесте", "Борба петлова", "Издајица", "Крвни умир" и друга, која и данас имају своју високу естетско-уметничку вредност, како у српском сликарству, тако и знатно шире.

Шест година млади Србин ради у Лондону где након галерије Френч, склапа изузетно повољан уговор са трговцем ликовних дела Вулисом што му омогућује да и надаље буде сав посвећен сликарству, којем је подарио сву егзистенцијалну снагу ума и бића. Ликовни критичари и надаље, с несмањеном помпом, настављају да пишу хвалоспеве о његовим платнима.

И штампа у Србији редовно прати рад сликара преносећи из страних новина и часописа ликовне критике, а такође и уредно бележећи и настајање његових нових дела. Да ондашња Србија држи до угледних Срба потврђује и чињеница да Јовановић 1888. године, са двадесет и девет година живота, постаје редовни члан Српске краљевске академије.

Године 1889. српски сликар напушта Лондон и сели се у Минхен, да би своје место боравишта после кратког времена преместио у Париз, па недуго потом у Беч, у којем ће у годинама које следе најчешће и најдуже бивствовати и стварати у току свог дугог и плодног живота.

Од 1895. године Паја Јовановић почиње да слика историјске композиције, када добија поруџбину од патријарха Георгија Бранковића да наслика велику историјску композицију "Сеоба Срба". У овом периоду је насликао бројне слике са овом тематиком, а осликава и иконостасе Саборне цркве у Новом Саду и иконостас цркве у Долову и слика циклус житија Светог Саве и још неколико сцена за Саборну цркву у Сремским Карловцима. На Светској изложби у Паризу изложио је слику "Проглашење Душановог законика" и освојио златну медаљу.

Од 1903. године Паја Јовановић се све чешће бави сликањем портрета по наруџбини. Насликао је портрете црногорске кнежевске породице. Потом је израдио многе друге портрете: "Сликар Симингтон", "Бароница Ерлангер", "Госпођа Кауфман", "Госпођа Хадсон".

Године 1917, у педесет и осмој години живота, сликар се одлучује да ступи у брак. Изабраница његовог срца је Бечлијка Хермина Муни Даубер, чији ће лик овековечити на бројним портретима.

Живео је у Бечу све до почетка Другог светског рата, када одлази у Београд, где проводи ратне године.

У послератном периоду борави у Југославији. Иако у дубокој старости, Паја Јовановић, још увек сигурне руке и ока, ради портрете бројних угледних савременика. Између осталих он израђује и портрет Јосипа Броза Тита 1947. године. Та слика му је била изузетно драга.

На свој деведесети рођендан, дакле, 1949. године, Паја Јовановић од југословенских власти, за целокупан стваралачки опус, исказано родољубље и хуманост, љубав према човеку и лепом, дугогодишњу самопрегорност и истрајавање, добија изузетно признање. Наиме, бива одликован Орденом заслуга за народ I реда, што је изузетно високо признање, којем се сликар изузетно радује.

Но, носталгија почиње да чини своје. Унаточ пријатним данима које проводи у домовини, Јовановић жели да се врати у Беч, где је провео најрадније и најкреативније дане, стекао афирмацију и популарност, оженио се и доживео још много лепих и радосних часова. И тако узевши Хермину Муни, своју предрагу супругу под руку, он 1950. године поново одлази у Беч, град у којем је провео своје младалачке, студентске дане и у којем је најдуже бивствовао за читавог дугог, плодног и богатог људског века.

Паја Јовановић је преминуо 30. новембра 1957. године у Бечу.