Izvor: Objava, 30.Jan.2020, 12:58   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЗАХАРИЈА ОРФЕЛИН

Почетак новије српске књижевности везан је уз име и дело Захарије Орфелина, једног од најзначајнијих, али и најнеобичнијих српских стваралаца.

Рођен је 1726. у Вуковару. Право презиме му је било Стефановић, али га је још у раној младости променио у Орфелин. Назвао се према француском медаљару Орфелину, из XVII века.

Захарија се није редовно школовао. После основног, које је стекао у родном месту, сам је наставио своје образовање, највише читањем. Записао је да му је читање било "једина академија и највећа наука". Вредноћом и упорним радом стекао је велико знање из разних наука и језика.

Као млад, пуних седам година био је учитељ у Новом Саду. Школа коју је водио била је под истим кровом са угледном Латинско-словенском школом просвећеног епископа Висариона Павловића, па је млади учитељ, жељан знања, нашавши се у друштву са образованим наставницима, какав је био Дионисије Новаковић, настојао да што више сазна из поетике, реторике, науке о вери, географије и аритметике. Тада је савладао и калиграфску и цртачку вештину, као и силабичку версификацију. О томе сведочи његов поздрав у стиху и цртежу бачком владици Мојсеју Путнику, приликом његовог рукоположења.

Из Новог Сада Орфелин је 1757. прешао у Карловце, где је био "архиепископско-митрополијски илирически канцелист", секретар или благајник код српских црквених великодостојника. Поред обављања административних послова, поверавани су му и задаци у којима су долазиле до изражаја његове калиграфске и граверске склоности. Израђивао је митрополитске грамате, синђелије и повеље које по уметничкој вредности нису заостајале за онима са царског двора. Почео је да издаје и бакрорезне књиге.

После Карловаца, службује у Темишвару, Новом Саду, Пакрацу. Без сигурних средстава за живот, цео век проводи у лутању од места до места.

Био је и домаћи учитељ, налазио уточиште у фрушкогорским манастирима, одлазио у Венецију. Тамо је штампао своја дела, усавршио сликарство и бакрорез. На неким радовима потписивао се као члан бечких академија уметности.

Без обзира на сиромаштво, створио је сопствену библиотеку од преко две стотине књига, што је у оно време био огроман број.

Зенит Орфелиновог рада чине "Житије и славније дјела государја императора Петра Великаго" и "Славено-сербски магазин".

"Житије и славније дјела государја императора Петра Великаго" је заправо животно дело Захарије Орфелина. Објављено је 1772. године у Венецији, у две варијанте - скромнијој, анонимној, и луксузној, потписаној, са посветом Катарини Великој. За ту монографију о славном руском цару прикупио је знатну литературу и користио бројне изворе, руске и западноевропске, међу осталима дела Ломоносова и Волтера. Петра Великог велича као просвећеног владара и реформатора који из своје земље прогони глупост и дивљину. Књига има и сасвим одређену патриотску мисију, јер руском двору скреће пажњу на српски народ.

Педантно бележење догађаја Орфелин је довео у склад са раскошном ликовном опремом ове књиге. Израдио је за њу бакрорезне карте, илустровао је портретима и медаљама, учинивши је тако правим графичким ремек-делом, једном од најлепше опремљених српских књига све до данас. Године 1774. она је објављена и у Русији, а њоме се користио и Пушкин.

Међу најзначајнија постигнућа Захарије Орфелина спада и "Славено-сербски магазин", штампан у Венецији 1768. То је први часопис код Јужних Словена. Сиромашан и зависан, страхујући да не дође у сукоб са калуђерима, Орфелин се ни на овом часопису није потписао. Иако је изашла само једна свеска, његов значај је велики.

У предговору, као у манифесту, Орфелин износи основну идеју грађанске просвећености, идеју демократизације културе. Наука да служи потребама обичног човека, а књижевност и филозофија да изађу из уског круга учених људи и постану доступне свима. То је прва српска световна и грађанско-просветитељска књига. Орфелинов магазин садржи поучне чланке, приповетке, епиграме, први сонет у српској књижевности, као и преглед новообјављених књига, односно прве рецензије у српској литератури.

Књига "Вечни календар" је мала енциклопедија знања у духу времена и према хоризонту публике. Њиме Орфелин у српско друштво уводи научне појмове о природи и свемиру, клими, пише поуке о чувању здравља и друге корисне савете, устајући против незнања и сујеверја. Даје и бакрорезне илустрације тема о којима пише. За "Вечни календар" ради један од својих најуспелијих бакрореза, композицију "Стварање света" и пише "Молитву пред смрт", своје последње песничко дело.

Орфелин је запазио велики значај лековитог биља и писао књигу "Велики српски травник" (остала недовршена), у којој је обрадио око 500 биљака, стављајући уз сваку латински и народни назив.

"Искусни подрумар", књига намењена виноградарима, настала је по немачким узорима. У њу уноси и своја властита искуства и прве описе производње вина у Срему. Ни овом књигом није Орфелин остао у границама конвенционалног, нудећи само практични приручник. Пишући о историји, месту и значају вина, о распознавању квалитета и уживању у вину, исписао је, први код Срба, и странице о одгајању укуса.

Захарије Орфелин је најбољи српски песник XVIII века. Све што је написао у стиху, десетак дужих песама у пољском тринаестерцу, углавном пригодног карактера, настало је између 1757. и 1768. Песме су писане на црквенословенском, руском или српском народном језику. И у словенској и српској верзији написана је једино песма "Плач Сербији", прво ћирилско дело штампано у штампарији Грка Димитрија Теодосија у Венецији. Ова песма спада у жанр колективних плачева, где персонификована Србија тугује због своје жалосне судбине.

Орфелин је био учитељ, писар, службеник црквених власти, калиграф без премца, картограф, илустратор, графичар, штампар, бакрорезац, педагошки писац, аутор буквара словенских и латинских, песник, писац на српском, руском и немачком, говорник на латинском, италијанском и француском, преводилац, теолошки полемичар и богослов, пројектант оригиналних торњева на цркви у Карловцима, издавач књига, часописа, литургијских списа, човек са крупним минејским рукописом...

По својим многобројним активностима претходник је Доситеја Обрадовића и Вука Караџића.

Својим целокупним опусом поставио је темеље рационалистичке и грађанске оријентације српске културе, у доба када је она правила своје прве модерне кораке.

Од књижевног рада није могао да живи. У последњим годинама живота, у беди, преживљава практично од милостиње. Сасвим оронуо и оболео, нашао је уточиште на имању бачког владике крај Новог Сада. Убог и напуштен, ту је преминуо 30. јануара 1785, у својој 59. години.