Izvor: Objava, 11.Avg.2019, 13:28   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ИВАН МАЖУРАНИЋ

Песник и политичар Иван Мажуранић рођен је у тежачкој породици у Новом Винодолском 11. августа 1814. Од петоро деце новљанског старешине Ивана Петровог, који је као заставник на челу винодолских устаника ратовао против Француза 1813, три су се брата прославила као препородитељи: Антун, Иван и Матија. У кући је владао култ народне песме, као реликвија поштовао се Качић, а чланови патријархалне задруге одгајани су у духу јуначког етоса и љубави према домовини.

Пучку школу завршио је Иван у родном месту (1825-1827), а гимназију на Ријеци (1828-1833), са одличним успехом. Ту је 1830. године написао и прве стихове у духу Качићеве поезије, "Писму", а 1832. штампао прву песму, оду ријечком гувернеру Ференцу Ирмењију "Buscudаl" (опроштај) на мађарском језику. Још у средњој школи научио је добро немачки, латински, италијански и мађарски, а касније ће савладати енглески и француски, и све словенске језике. Године 1833. прелази у Загреб, где на лицеју уписује филозофију. Ту се упознаје са Људевитом Гајем и младим хрватским препородитељима, одушевљено пристаје уз илирски покрет. Другу годину филозофије завршио је као државни стипендист у Угарској, на лицеју у Сомбатхељу 1835. Ту заправо почиње са озбиљним књижевним радом: чита енциклопедисте у оригиналу, пише афоризме и стихове (прва му је штампана песма на хрватском језику "Приморац Даници", објављена у "Даници илирској" 1835). Студирао је затим права на Академији у Загребу (1835-1837), службовао неко време као практикант и суплент, а затим прешао у Карловац (1840), где је у служби градског магистрата остао све до револуције 1848, бавећи се врло интензивно књижевним радом. Године 1841. положио је у Пешти специјалистички испит из меничног права (као магистратуру); исте године оженио се сестром песника Димитрија Деметра, Александром (1815-1885), којој је испевао најлепше љубавне стихове ("Њој", "Јавор", "Јавор и тамјаника"). Поред поезије бави се и лексикографским радом: у заједници са доктором Јакобом Ужаревићем издаје 1842. "Њемачко-илирски словар", први такве врсте у Хрватској. На позив Матице илирске допунио је виртуозно Гундулићевог "Османа" (XIV и XV певање), написавши уз помоћ брата Антуна обиман "Рјечник Османа Гундулићева", и опет пионирски захват у својој врсти (1844). Врхунац песничког стварања достигао је у спеву "Смрт Смаил-аге Ченгића" (настао у Карловцу 1845, а објављен у алманаху "Искра" 1846). Надахнут савременим догађајем, који се одиграо с јесени 1840. када је приликом сакупљања харача у Дробњацима убијен паша херцеговачки и чувени турски јунак Смаил-ага Ченгић, и прожет илирским одушевљењем за борбу саплеменика, спев надраста непосредну историјску одређеност и претвара се у свеопшту слику жудње за слободом, борбе против тирана, сукоба добра и зла. Овај спев, у пет стилски заокружених слика, спада у најзначајнија остварења хрватске књижевности.

Књижевни рад подредио је Мажуранић политичкој делатности, уверен да ће своме народу боље послужити као државник него као писац. Године 1848. готово сасвим престаје са радом на лепој књижевности. У време револуције је перовођа саборски, састављач најважнијих политичких докумената. Објављује чувену посланицу "Хрвати Мађаром" (истовремено и на мађарском језику, под насловом "А' Hоrvátоk а' Маgyаrоknаk"), у којој се обратио устаницима с братским разумевањем, истичући гесло француске револуције "Libеrté, égаlité, frаtеrnité"; та је књижица уједно образац уметничке препородне прозе:

"Није штетно ни човјеку ни држави оно што је по нарави и правди, већ оно што је по ненарави и неправди.

А што хасни супрот нарави и правди гријешити? кад гријехе прошасности кара вазда немилома будућност.

Правди по нарави и правде надвладат ће свакако, успркос свакому насиљу, прије ил послије...

Насиље и ненарав и неправда лаж су; а слобода и нарав и правда истина су.

А о истини писано стоји: "Небо и земља ће проћи, а ријечи моје неће проћи."

Члан редакције демократског листа хрватске левице "Славенски југ" (1848-1849), под апсолутизмом непрестано под паском полиције, због својих изузетних способности ипак постаје генерални прокуратор за Хрватску и Славонију (1850-1860), и као такав организује судство у Хрватској. Први је хрватски канцелар (1861-1866), а затим и бан (1873-1880), први бан пучанин. Унаточ повременим неуспесима на политичком плану, његовом аустро-легитимизму, Мажуранић је велики и заслужни државник који је од Хрватске створио модерну државу. Увео је низ административних реформи у судству и школству. Године 1874. основао је Свеучилиште у Загребу. После силаска с банске столице није више учествовао у јавном животу; бавио се понајвише астрономијом и математиком, проучавао филозофе (имао је за оно време огромну приватну библиотеку од неколико хиљада наслова). Умро је од инфлуенце 4. августа 1890. у Загребу и сахрањен у Илирској аркади на Мирогоју.