Izvor: Objava, 10.Avg.2018, 09:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ

Породица Радичевићевих пореклом је из Бољеваца у Срему, где се доселила у XVIII веку из околине Крагујевца. Теодоров отац Стеван, царински службеник, био је претплатник на "Летопис" од његовог покретања, а 1828. налази се међу претплатницима за "Бој на Косову" Јована Стерије. Често се службено селио, тако да је Теодор рођен у Кленку. Ишао је у Карловачку гимназију а школовање је прекинуо у четвртом разреду, 1819. године. Школовање није наставио, већ се, по очевој жељи, запослио као практикант (вежбеник) на царини. Првих осам година радио је бесплатно, док није постао тридесетник (убирање три десетине од процењене вредности царине). Касније је напредовао у служби до положаја контролора царине. Превео је две Шилерове драме и био је један од првих Вукових сарадника (помагао му је у пословима прикупљања претплатника и продаји књига). Био је библиофил; огледао се у књижевности (басне, једна драмска слика). Године 1822. оженио се Ружом Михаиловић из Вуковара, ћерком богатог трговца Јанка Михаиловића. Бранко Радичевић рођен је 27. марта 1824. године у Броду. На крштењу добија име Алексије. Идуће године родио се његов брат Стеван. Предшколски период свог живота провео је по разним местима у која је отац премештан као царински чиновник.

Од 1828. године живи у Земуну са родитељима. Царински чиновници живели су тада у предграђу Земуна, у тзв. "контумацу", који је био затворен зидовима. Ту је сва роба и стока истоваривана, а по пропису неко време и стајала. У том простору провео је Бранко Радичевић пет година живота. Похађа прво српску (1830-1832), а потом немачку школу (1832-1835). Године 1831. рађа се треће дете у породици, ћерка Амалија, која је кратко живела (1831-1832). Мати, Ружа Радичевић, умире 1835. године.

У јесен 1835. године долази у Карловце да настави школовање у гимназији коју је похађао и његов отац. У Карловцима остаје до 1841, када је завршио тадашњу шесторазредну гимназију. У школи је био оцењиван највишим оценама. Ова школа је у то време само по имену била српска; наставни језици у њој били су немачки и латински. Тако своју прву песму, у облику школског састава, пише на немачком језику "Аbchiеd vоm Каrlоvitz". Тако ће, касније, гласити радни наслов његовог "Ђачког растанка". То је место у коме је, у своме кратком животу, у континуитету најдуже боравио. Уз Беч, без кога не би постао оно што јесте, Карловци су његова духовна постојбина. Овом периоду свога гимназијског живота посветио је своју најпознатију песму.

По завршетку гимназије одлази у Земун, а затим у Темишвар, са оцем који је тамо био премештен службено. Ту завршава две године филозофије у приватној школи пијариста. Наставни језик био је латински. 1843. године прелази из Темишвара у Беч на студије права, по очевом наговору и жељи. Започиње његов кратки, бурни и, по последицама које ће произвести, значајни период живота. Темишвар је место у коме живи његов отац и где је 1845. сахрањен брат Стеван. Ту је настао и део његовог песничког опуса.

У Бечу, послушавши оца, нерадо уписује права. После три године студија напустиће правни факултет. Његова жеља била је, а није га напуштала до краја живота, да студира сликарство у Риму, Бечу или Прагу. Живот који је тамо водио био је интензиван и разноврстан. У Бечу је Радичевић постао песник. Тамо је дошао у ближи додир с европском, нарочито немачком романтиком, што ће одиграти значајну улогу у његовом формирању. Уз Бајрона, кога је читао још у средњој школи, на њега су највише утицали немачки позноромантичари швапске школе, особито Уланд. На Бранково песничко опредељење пресудно је утицао улазак у Вуков бечки књижевни круг. Вук га је упутио на домаће изворе, открио му богатство народне поезије, како оне из својих збирки, тако, посредно, и оне коју је песник понео у себи из Срема. У 1847. години Теодор Радичевић објавио је свој превод Шилерове драме "Вилхелм Тел", за које му је Бранко сакупљао претплатнике. У истој штампарији, крајем године, излази књига "Песме" Бранка Радичевића.

Збирка је имала снажног одјека и намах га учинила познатим песником.

У јуну 1848. године креће из Беча преко Загреба, где се сусрео са илирцима и дао песму "Јуриш Србе" за објављивање. Продужава даље у Брод и Срем. У наредна два месеца обишао је више вароши: Карловце, Вуковар, Митровицу, Земун, а одатле два пута ишао у Београд и назад у Руму. Крајем 1848. протеран је из Београда због сумње да ради против интереса династије Карађорђевића. Прелази у Земун, где борави шест месеци. Потом два месеца борави у Вуковару, а потом одлази у Београд,где се сусрео са Јованом Илићем и са њим посетио Ресник. Од краја 1849. па до јесени 1850. године борави у Темишвару код оца.

Добивши стипендију кнеза Михаила Обреновића, који је тада био у емиграцији, уписује у јесен 1850. године медицину. Наставу похађа редовно. Припрема другу књигу песама и сарађује са Даничићем на припреми другог издања Вуковог "Рјечника". 1851. у Бечу излази друга књига песама посвећена Михаилу Обреновићу. Садржала је две епске песме, "Гојко" и "Хајдуков гроб". Из тога времена је Бранков портрет који је урадио Анастас Јовановић. У лето, за распуст 1851. године боравио је у бањском лечилишту Родауну, у околини Беча. Тада је престао да пише поезију.

За распуст, у лето 1852, путује у Темишвар. На путу кући посетио је Карловце. Крајем 1852. године пада у постељу. 17. јуна 1853. године одлази у Општу бечку болницу. Умро је на рукама Вукове жене Ане 30. јуна 1853. године.