Izvor: Blic, 24.Feb.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gluma je moja radost
Gluma je moja radost
Novoustanovljenu glumačku nagradu Beogradskog dramskog pozorišta pod nazivom 'Gran pri Tatjana Lukjanova' dobila je, kao što je poznato, glumcia Vesan Čipčić-Alač koja je tim povodom rekla da je tek uoči uručenja saznala da je to priznanje ustanovljeno, silno se obradovala i 'možda je pomalo nespretno ispalo kada sam rekla da je nisam očekivala, ali osim svih pohvala povodom te nagrade moram dodati i da sam je očekivala.
Tanja Lukjanova >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je, između ostalog, velika glumačka ličnost i naravno da sam uverena kako je zaslužila to da se po njenom imenom dodeljuju priznanja. Zbilja jeste. No, nažalost, u svetu u kakvom živimo, to se ne podrazumeva. Kad razmišljam o svemu tome, neki dugovi ni neke zasluge se ne mogu ni naplatiti ili nagraditi. Ali sećanje je uvek vredno ma šta mi o tome mislili. Ne bih htela da me iko shvati pogrešno, ali možda je ovaj razgovor sa vama prilika da pomenem nešto što mene i tišti i boli. A to je što nije ustanovljeno priznanje sa imenom Branka Pleše.' A zašto vas to tišti i boli?
- Jednostavno, Branko je bio veliki umetnik i vredna pojava. Čak zvuči krajnje neverovatno da do dana današnjeg nije ustanovljeno takvo priznanje. Ako mi date priliku da, kroz ovaj razgovor, možda budem inicijator nagrade sa imenom Branka Pleše. Ne mislite li da je previše glumačkih nagrada? Možda to devalvira njihovu vrednost?
- Nema ih previše. Možda se to samo čini. U uslovima u kojima živimo one su, pored publike, zbilja jedina satisfakcija. Reč je o velikim naporima koji se ulažu u svaku ulogu. Reč je i o velikim talentima. Što se glumaca tiče mi jesmo talentovana nacija, pa zašto ne bi dobijali nagrade ukoliko ih zavređujemo. Tanja Lukjanova je posedovala upečatljivu rados igre. Ona je od onih glumica kod kojih godine nisu zbilja značile ništa. Nisam je, po prirodi stvari, gledala kao mladu, ali verujem da ta igra nije bila jarosnija, ni radosnija ni energičnija nego na kraju njenog života. E, to je ono što pleni i na izvestan način povezuje nju i mene.
U kom smislu?
- Između ostalog, upravo zato što i ja posedujem radost igre, iskreno je i duboko osećam, i trudim se da je prenesem na publiku a bogami i na moje mlade kolege. Ne bih htela da zvučim ni patetično ni pretenciozno ni nadobudno, ali to je zaista tako i to uprkos ne baš idealnim prilikama u kojima živimo. Ostvarili ste veliki broj uloga na televiziji, filmu, u pozorištu, u različitim ženrovima. Doživljavate li sebe kao komičarku ili kao dramsku umetnicu?
- Priznajem da sam čak bila zatečena obrazloženjem, odnosno onim što je u njemu apostrofirano prilikom objavljivanja da je meni pripala nagrada 'Gran pri Tatjana Lukjanova'. Ne smatram sebe komičarkom. Igrala sam dosta komedija, ali ne mislim da je to bitnije ili možda uspešnije nego ono što sam igrala u drugim žanrovima. U svaku ulogu unosim deo sebe, i to najlepši deo. Ja sam od onih glumica koja ume da kaže naglas punim ustima: 'Baš volim što sam glumica', ne štedeći pri tom ni emocije ni reči. Valjda je to moja priroda, a i ljubav za posao kojim se bavim. Dugo godina ste na sceni i ispred kamere. Možete li uporediti vreme kada se, primera radi, radili popularne serije ('Vruć vetar', 'Pop Čira i pop Spira' i druge) i ovo danas?
- Sve ide u prilog onom vremenu htela ja to ili ne. Ide u prilog i to ne zato što smo tada bili mlađi pa je kao po prirodi stvari sve bilo lepše, bolje... Zaista je reč o tome da je to vreme, uprkos izvesnim manama, bilo mnogo srećnije. Čime pravdate takav stav?
- Bili su to drugačiji, najblaže rečeno, optimalniji uslovi u kojima smo radili. Bile su to prevashodno ansambl-predstave. A o uslovima života i da ne govorim. Moram da kažem da mi u pozorištu i danas imamo veći mir i prihvatljivije uslove rada nego na većini drugih mesta. Ali, u okvirima ovakve ekonomije i ovakvih prilika, i u nemirima koji nas vazda potresaju, dobro ovo društvo ima i ovoliko razumevanja i ljubavi za umetnost. Tatjana Nježić
