Izvor: Blic, 07.Jun.2011, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tamo gde treba
Mogu se sresti i uživo, ne samo u TV anketama. „Ne, u ovoj zemlji se nikad ništa neće nabolje promeniti”, odgovara mladi čovek, sedeći sa drugom u kafiću, na pitanje hoće li biti neke vajdice za zemlju posle hapšenja Mladića. Koliko je pitanje oveštalo, toliko je odgovor masovan. Svakodnevno čujemo na desetine ljudi sklone fatalizmu, teoretičare zavere i bezizlaza, kojima niko (ni oni sami sebi) ne postavlja pitanje - a šta si sam učinio da bude drugačije.
Još >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << će neki činjenicu da se takva fraza izgovara baš na takvom mestu protumačiti kao suvišnu obest iz lagodnosti. Daleko od toga da je blejanje u kafiću dokaz izobilja, ali jeste svedočanstvo da su se iz naše krize izrodili čitavi nizovi lumpen-ljudi, koji sve znaju, a ništa neće. Jedno more, bolje reći žabokrečina nekritičnosti.
To je, takođe, odgovornost naših elita i pitanje koliko same tome doprinose, te jesu li i same takve. Baš u ovu dilemu uklapa se nedavna izjava Strahinje Sekulića, beogradskog javnog pravobranioca, u živahnom tok-šou programu o zloupotrebama i korupciji. „Postoje pohlepni i opasni ljudi, koji mnogo zla nanose. Znam koji su, iz kojeg centra se njima upravlja, ali to ne mogu da kažem. Možda ću jednog dana sve to napisati ili, ako se stvar otvori, kazati gde treba”, glasi prilično precizna parafraza „najšpicastijeg” dela njegovog nastupa.
Dakle, čovek s funkcijom - i zna i može i trebalo bi – a neće. Ili ga je strah.
Utoliko ovo nije priča o njemu. U kakvom sistemu i atmosferi živimo kad i pravobranilac mora da pazi kad treba? I gde treba. A tamo gde treba, ovde je odavno – najjača institucija.
