Izvor: Politika, 09.Sep.2012, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predeli slikani – ustima
Više od četiri decenije Beograđanin Rade Radovanović oduzet je od vrata naniže, ali mu to nije razlog za kuknjavu i samosažaljenje, već podsticaj da se, na svoj način, lati četkice, boja i štafelaja
Kad si živ, mora se i živeti, reče Rade Radulović, stavi u usta četkicu sa specijalnim dodatkom, umoči je u boju na paleti, okrete se štafelaju i napravi potez. Kad on to radi čini se da nema ništa lakše od toga, a u stvari je decenijama sticao mukotrpno iskustvo. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Pokatkad u kolicima, mnogo češće u ležećem položaju. Ni sada nije lako, brzo se umara, ali ne odustaje. Najsrećniji je dok slika.
Rade kaže da je nakupio tu negde 58 godina, traži malo vremena da sabere. Sabira,valjda,od onog kobnog leta 1969, kada je u Ulcinju skočio u vodu, udario glavom o stenu, povredio peti vratni pršljen i ostao oduzet odatle nadole. Zauvek.Tada je imao 15 godina, bio je neobuzdani klinac koji nije baš voleo sedenje i učenje u školi, nekako mu je više od ruke išla „praksa”. A sudbina mu je, eto, namenila totalnu kvadriplegiju i večno sedenje u kolicima ili ležanje u krevetu.
Poslednjih 11 godina taj Radetov krevet nalazi se u Domu za odrasla invalidna lica na Bežanijskoj kosi. Po njegovom osmehu i ozarenom licu reklo bi se da mu je tu dobro, onoliko koliko u njegovoj koži može da bude dobro. Najbolje mu je kad slika, a nije mu loše ni kad je tu radni terapeut Milanka Zečević. Insistirao je da se i sa njom fotografiše, da mu ona priđe i da ga zagrli.
Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju od 10. serptembra. Ako ste zainteresovani da se pretplatite na elektronsko izdanje cele „Politike“ kliknite OVDE.
Radmila Tamindžić
objavljeno: 10.09.2012.
.jpg)
