Izvor: Politika, 10.Okt.2009, 23:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Potera za Sivim
Ušao nam miš u stan! Iz hodnika, preko mog stopala, utrčao je kad sam krenuo da izbacim kesu s đubretom. A sto puta sam rekao da treba da se odselimo što dalje od pekare koja, osim vekni, u komšiluk liferuje i glodare. Ali, presudio je ženin kontrastav da deca ujutru, u podne i uveče treba da pojedu sveže pecivo – onda ne mora da kuva! – pa sam, kao i uvek, nadglasan sa 3:1. Baba je bila uzdržana. Pitam se što mi uopšte glasamo! I zašto je lakrdija od demokratije ušla pod >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << moj čvrstorukaški krov! Pa nije ovo državna kuća da to tek tako olako prolazi! Eto, ostali smo tu gde smo i zbog kratkovide i pogubne odluke „glasača” sad živimo u stalnoj poteri za Sivim. Tako smo nezvanog gosta nazvali dok još nismo znali da je žensko. I to – trudno žensko!
Mišica se okotila na tajnom mestu. Okotila dvanaestoro sivih! I pustila ih da se igraju po našem domu!
Mada sam mnoge važne bitke dobio lopatom, zlata vredna alatka u ovoj odsudnoj bici pokazala se totalno neefikasnom. Jureći sivaće, ispao sam sivonja: slomio sam svu pokretnu imovinu u kuhinji i kupatilu, a u dnevnoj sobi „platile su” estetske drangulije – drveni ždral, Ajfelova kulica i sentiš lampa „ala žirafa”. TV sam zamalo promašio. Dobro je što je izdignut na visećoj konzoli pod plafonom. Blenući satima u ekran, sinulo mi je da bih odbeglu zubatu i repatu štetočinu mogao da pratim kamerama! Pa 21. vek je, pobogu!
„Svevideća okca” posejao sam svud redom po ćoškovima, povezao ih s kompjuterom i TV-om, zalegao u busiju, ogromnu centralnu fotelju. Za tili čas imao sam, kao šef obezbeđenja državnog trezora, uvid u sve prostorije u banci, hoću reći stanu.
Tražio sam miša – isterao slona! Osvedočio se da „službenici” kradu! Baba, čim dođe u posetu, iz svih novina koje nađe iseca ukrštene reči i sudoku, plen pakuje u fasciklu, fasciklu u tašnu, a osakaćenu novinsku stranu baca da zametne trag. Žena malo-malo pa mi mazne mašinicu za brijanje, ali ne znam šta kog vraga toliko brije jer se krije u mrtvom uglu kupatila koji kamera ne vidi. Samo čujem – zuji li zuji! Istupi mi „filipsa” načisto! A deca špijuniraju roditelje! Koraknemo li ka njihovoj teritoriji, zapišti alarm te odmah grabe knjigu i prave se da uče... Možda je ipak bilo bolje da sam ostao da živim u „srednjem veku” i miša probao da ulovim uz pomoć mačke umesto što koristim „prednosti” tehnologije koja mi samo donosi glavobolju. Ko je pomenuo mačku? Kako mi to ranije nije palo na pamet!
Kao bez duše otrčao sam do pet šopa i doneo jednu ganc novu. Uz nju su mi spakovali i gratis... da vidimo... Dva kilograma krekera! Glupa mačka jede krekere! Ne zna ni šta je miš! Genetski je modifikovali! Tipična promašena investicija! S ono malo preostale duše trčim ponovo u pet šop, vraćam fiskalni račun, mačku, krekere, bučno reklamiram falš proizvod, uzimam svoje pare nazad. Svaka čast onome ko izmisli fiskalni!
Dok mi srce lupa, razmišljam kako da nahvatam „kontejnerku”, polubesnu gradsku vrstu koja jede sve, naravno i miševe... Čekaj, pa poješće nas! Precrtah „kontejnerku”.
Mali sivi sivaći šniraju kroz kuću i vršljaju preko ekrana. Svuda su. U šerpama, u cipelama, u donjem vešu, u krompiru... Ženu sam dvaput skidao sa lustera – trebalo je tamo i da je ostavim jer ona nije htela da se selimo! – ćeru sa ormara, a babu sa simsa i s one strane ograde na terasi.
Dobro je što mišonje vole slaninicu... sa lepkom... Ta-ko! Napunio sam 58 kutijica, dobro se nadisao... „Dohvatilo” me o-ho! Setio sam se najvećih hitova „Dorsa”, „Led cepelina”, kompletnog Vudstoka i numera iz filma „Kosa”: „Leeet d sanšajn...” pevušim dok postavljam zamke po toaletu, špajzu, hodnicima...
Begunci kad-tad moraju biti uhvaćeni. A možda se neki i sami predaju... Čekaću koliko god je potrebno. Šta me košta! Strpljiv sam, TV šljaka, a i lepka ima – do mile volje!
Darko Kalezić
[objavljeno: 11/10/2009]
