Izvor: NoviMagazin.rs, 27.Jul.2016, 11:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Mira Banjac: Komedija je naše jedino oružje
Za Miru Banjac može se reći da je u 87. godini jedna od najangažovanijih glumica u Srbiji. O svom prošlom, sadašnjem i budućem angažmanu razgovara sa Marijom Krtinić
Glumica Mira Banjac redovni je posetilac Festivala evropskog filma Palić. Prvobitno kao gost, neko ko je predstavljao svoje nove filmove na ovaj manifestaciji, zatim kao dobitnica nagrade Aleksandar Lifka za izuzetan doprinos evropskom filmu, a poslednjih godina i kao deo organizacije festivala – tačnije >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << kao predsednica Saveta ove manifestacije. Ali uvek i kao ljubitelj filma i filmske umetnosti.
Iako je dobila gotovo sva prestižna priznanja koja kod nas postoje – pre Lifke bile su to nagrade Žanka Stokić, Zlatni pečat, Dobričin prsten, Pavle Vuisić, a nedavno i Nušićeva nagrada za životno delo, i tokom više od pedeset godina karijere obeležila domaće pozorište, televiziju i film – Mira Banjac i dalje ne odustaje od glume. “Život je rad. Kad ne budem radila značiće to da mi je došao kraj”, kaže za Novi magazin 87-godišnja glumica. Ali, osim što ne odustaje od glume, Mira Banjac ne odustaje ni od borbe za bolji status glumaca, filma i kulture u Srbiji.
Nedavno ste rekli da Festival evropskog filma Palić mnogo bolje razumeju izvan granica nego u Srbiji. Zašto je tako?
Zato što naša zemlja u ovom trenutku nema čvrst zakon o kulturi. Mislim da je kultura u ovom trenutku u stanju hibernacije. Vlada status kvo. Filmovi se teško događaju, budžet za kulturu je sramno mali... Ne mogu da shvatim da mogu da se nađu pare za neku priredbicu koja se odradi i ode a da iza sebe ne ostavi ništa, dok za kulturu, film, knjigu, ozbiljnu muziku... koji ostavljaju dubok trag, nema sredstava. Ipak, na jedan čudesan i volšeban način kod nas se događaju ozbiljni filmovi. To znači da mi, koji smo se opredelili za tu muku, radimo svim srcem, bićem, snagom... Da se snalazimo u tom malom prostoru gde ima svega i da u njemu pokušavamo da se izborimo za sebe.
Kako se generalno država odnosi prema glumcima? U poslednje vreme često se spominjalo da glumci teško žive?
Naravno da glumci jako teško žive zato što imaju male plate. Više se ne prati da li je neko otišao nekoliko stepenika iznad drugih, da li je napredovao i da li mu treba pomoći da postane ozbiljan glumac. Sve je zamrznuto i sve stoji. A šta se onda događaja? Glumci lete na sve strane, na druge medije... Jure za hlebom. A ako glumac ne radi svoj posao dve ili tri godine, on je van svih tokova. A tako je jer oni dođu, odrade jedan posao i već su mislima na drugom.
Živela sam u lepom vremenu. Kad smo stizali da se družimo, razgovaramo, analiziramo ono što smo uradili. Toga sada više nema. Mladi su vrlo vaspitani i vrlo su vredni. Vrlo daroviti. Ali oni imaju neke druge prostore koji nemaju veliko umetničko pokriće, ali im donose novac. Ne može im se to zameriti. Ipak, nadam se da dolazi jedna nova generacija koja će moći da se izbori za svoj pravi prostor.
Ta lepša vremena vezana su i za Atelje 212. Nažalost, mnogo vaših kolega s kojima je taj teatar postao kultni napustilo nas je poslednjih godina. Šta je postojalo u tom pozorištu što možda danas ne postoji?
Sa svakom tom smrću vratila sam film šta sam sve radila s tim ljudima. Vrlo teško gubim. Naravno, ja sam u tim godinama kad je to normalno. Ali, to je za mene sve vrlo bolno. Atelje je u svoje vreme bio kultno mesto u Beogradu. Naša upravnica Mira Trailović bila je jedna svetska žena, koja se dopisivala i družila s velikim svetskim piscima, glumcima... Mi smo u Parizu igrali predstave makar dva puta godišnje. Obišli smo maltene ceo svet s njom. Na sve kontinente nas je vodila. Bilo je to neko drugo vreme. Neki drugačiji odnos prema kulturi. Ali ne samo da je bilo novca, a bilo ga je više, nego je u celom društvu vladala pozitivna želja za kulturom. To je davalo snagu. Atelje je srećom okupio neveliki ansambl, ali su u njemu bile samo zvezde. To su bili ljudi od imena i duha. Vrcavi duh vladao je Ateljeom. Mi nikad nakon predstave nismo jurili kući nego smo sedeli zajedno. Vrlo često su kod nas navraćali pravi ljudi, poput Danila Kiša, Mihiza, Slobodana Selenića... Bilo je sve nekako neobavezno, ali mi smo slušali te ljude. Upijali smo sve što su govorili. I to je davalo značaj Ateljeu. Pored toga, na Bitef su dolazila sve sama velika imena. I svi su bili u toj našoj sirotinji u Ateljeu, u jednom bednom malom klubu... Sedeli su i na podu, u dvorištu jer su osetili ambijent i duh. Nažalost, svega toga više nema. I to upravo zato što naši mladi glumci jure za svojom egzistencijom i nemaju vremena da se posvete drugim stvarima.
Ima li mladih glumaca koji mogu da postignu to što su bili Dragan Nikolić, Đuza Stojiljković, Bora Todorović, Petar Kralj...?
Mogu. Nije istina da se nikad više neće pojaviti takvi glumci. Vreme uradi svoje. I te kako. Ali je potrebna distanca. I kod nas se tek posle nekoliko godina video pomak. I oni će sigurno postati takvi glumci. Postoji odlična klasa glumaca srednje generacije. To su jaki glumci. Vremenom će i oni postati toliko značajni i važni. Možda na neki drugi način ili u drugačijem miljeu... Vremena su različita, oni imaju drugi jezik. Ali sigurno da će distanca iskristalisati nove zvezde.
Kad ste se pre dve godine učlanili u DS rekli ste da živimo u vremenu kad niko ne sme biti pasivan. Da li se vaš stav o tom pitanju promenio? Šta znači danas biti aktivan?
Mislim da čovek ne sme biti mimo života. Mene politika uopšte ne zanima kao zanimanje. Ali politika je život. Mi živimo politiku. Ja u tome tražim gde je moje mesto. Gde je kultura. To što je moj život. Ali, ako svi budemo pasivni nikuda nećemo ići. Za neke velike aktivnosti i nema mogućnosti, ali je važno da smo prisutni, da nas vide, da im ne dozvolimo da nas zaborave. Ali glumci i kulturni radnici su često ispred političara. Srećna sam što sam u protekle tri godine snimala dva filma u Zagrebu. S velikim zadovoljstvom, s lepim iskustvom sam se vratila. Često naša pozorišta gostuju u regionu i često dolaze predstave kod nas. Kapije za koje političarima trebaju godine i godine da bih otvorili, mi smo već odavno otvorili.
A koliko je važno da umetnici javno iznose svoje stavove i da se na taj način bore?
Govore oni mnogo, ali nema to ko da čuje. Recimo o Zakonu o kulturi, gde nije rešeno pitanje slobodnih umetnika, i još mnoge druge stvari, mnogo ljudi je govorilo. I to mnogo mladih. Ali uvek su dolazili do barijere. Ne treba biti pasivan u odnosu na život. Politika kreira naš život i tu se moramo boriti koliko ko može.
Nije li neophodno da umetnici počnu da govore i o drugim stvarima koje se tiču politike, a ne samo o kulturi?
Za to treba imati štošta. Treba biti dobro obavešten da biste javno nastupali. Treba biti politički kultivisan za tako nešto. Ali opet, sve to nema ko da čuje. Sve to ostane u vetru. Donkihotovski. Ako nema razočaranja, onda nema ni odustajanje. Boriti se po cenu svega.
Da li se glas umetnika možda bolje čuje sa scene, kroz umetnost? Rekli ste nedavno da je komedija najbolje oružje?
Da, to je naše jedino pravo oružje. Komedija je opasna. Ona je jedna od najtežih scenskih formi i kroz nju se zaista može sve reći. U njoj se mogu sakriti velike i značajne poruke. Scena je naše jedino bojište. Ipak, pitanje je sloboda ljudi koji vode pozorište. Koliko su oni pod uticajem straha i koliko su hrabri da to prevaziđu. Ipak, ima u ovom našem vremenu žestokih predstava sa ozbiljnim porukama koje nas se tiču.
Šta to u našem repertoaru govori o našoj savremenosti?
Nekoliko predstava Ateljea 212 postalo je značajno upravo jer u sebi imaju politički otpor. Dosad još nije bilo zabrana, a u životu smo imali i takvih predstava. I za vreme Tita i tokom nekih drugih režima. Toga danas nema, ali ima tihih uputstava, šta možda treba, a šta ne treba da se režira.
A ima li samocenzure?
To je pitanje lične kulture. To je pitanje koliko mislite da možete da se oduprete životu a da ne povredite neke druge ljude oko vas. Kako god okrenete, sve je u domenu obrazovanja i kulture.
Programi u nastajanju
Za Miru Banjac može se reći da je u 87. godini jedna od najangažovanijih glumica u Srbiji. Nedavno je završila snimanje filma Rekvijem za gospođu J. Bojana Vuletića, koji je pre nekoliko nedelja nagrađen za postprodukciju na Festivalu u Karlovim Varima u industrijskom deluProgrami u nastajanju, a radi i na filmu Stado u režiji Nikole Koja. “Uskoro treba da idem u Štutgart, gde jedna naša autorka radi jedan veoma dobar kratki film. Vrlo ozbiljna francuska produkcija stoji iza filma. Idemo Nenad Jezdić i ja, a s nama igra i još jedna devojčica. Tema je vrlo ozbiljna. Govori o problemu ostavljene dece. Radujem se što ću promeniti ambijent”, kaže Mira Banjac.
Brzi (filmski) voz
Mirjana Banjac rođena je 4. novembra 1929. godine u Erdeviku. Junakinja kultnih filmova i televizijskih serija,pripada prvoj generaciji glumaca koja je završila Pozorišnu školu u Novom Sadu. Prema njenim rečima, kao mlada glumica u Novom Sadu davala je poslednji dinar da putuje u Beograd kako bi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu gledala velike predstave i veliku Miru Stupicu. Nastupala je u pozorištima u Sremskoj Mitrovici, Banjaluci i Novom Sadu, a od 1970. godine članica je Ateljea 212. Osim u pozorištu, gde je dobila mnoštvo priznanja, igrala je i u nizu televizijskih drama i serija.
Kako kaže, veoma se kasno srela s filmom, nakon što ju je pronašla Soja Jovanović. Od tada je uhvatila brzi voz s kojeg i dalje ne silazi, tako da je trenutno verovatno najzaposlenija glumica. Uloge žena iz naroda u filmovima reditelja iz čitave češke škole obeležile su joj karijeru. Ponosna je na mnoga svoja ostvarenja, a za ulogu Danice uBalkanskom špijunu sebi nije našla zamerke. Voli i Mariju iz istoimene serija Stipe Delića, ali i Ružu u Rodama. “Taj lik je moj poklon mnogim nesrećnim ženama koje su tako provele svoj mali život”, napominje glumica.
Kako se često šali na račun svoje velike angažovanosti, danas je “veliki deficit baba”, budući da mlade glumice neće da glume starije žene, a “njene bore rade za nju”. Autorka je scenarija kratkometražnog filma Laku noć, Šnjuka Želimira Žilnika, a okušala se nekoliko puta i u režiji.
.jpg)
