Izvor: Blic, 31.Okt.2014, 18:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovo je posao od kojeg se beži glavom bez obzira
Sahranjivanje stradalih od ebole trenutno predstavlja jedan od najriskantnijih poslova na svetu, jer je opasnost od zaraze ovom opakom bolešću tada najveća. Takođe, ovaj posao spada u red veoma nezahvalnih, jer oni koji se njime bave postaju izopšteni od društva, od kojih zaziru svi, pa čak i članovi porodice.
Tesan put vodi do čistine u prašumi na rubu izolovanog grada Gekedua u istočnoj Gvineji. Pogled na bujnu dolinu okruženu zelenim planinama gotovo je idiličan. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Ali ta čistina krije mračnu tajnu.
Podno sveže iskopane zemlje pokopane su žrtve najgore epidemije ebole u istoriji. Većina grobova je neobeležena, a čak su i jednostavni drveni krstovi retkost.
Pod vrelinom tropskog sunca, četiri radnika Crvenog ksta znoje se pod teretom nosila na kojima je čvrsto zapečaćena mrtvačka vreća. Unutra se nalazi telo četvorogodišnje devojčice koja je umrla od ebole prethodne noći. Jedna je od petoro koji će biti sahranjeni toga dana.
Šačica grobara čeka pored iskopane duboke jame. Čim telo bude spušteno zakopaće ga najbrže što mogu. Rade u tišini, dok se u pozadini čuju samo cvrčci.
Veoma su fokusirani, i svaki njihov pokret odaje sliku prestravljenosti i preciznosti. Posao je opasan i niko ne želi da gubi vreme. Oboleli od ebole najzarazniji su u trenutku smrti.
"Jedna greška nekoga može da košta života", kaže nadzornik Crvenog krsta Tamba Milimuno.
Umiranje u Gvineji predstavlja čin koji se može okarakterisati kao jako samotan. Lokalnom Crvenom krstu naređeno je da pogrebi moraju biti maksimalno sigurni, pošto je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) nekoliko puta upozorila da su tradicionalni obredi jedna od prepreka u kontrolisanju epidemije.
Kremiranje, zbog kulturoloških razloga, u Gvineji nije opcija. Sahrane su pretvoren u veoma neemotivno rešavanje tela. Nema porodice, molitve, nema suza.
"Porodice stradalih ovo jako teško podnose", rekao je Ibrahim Traore, jedan od pogrebnika. "Nekad im dopustimo da se kratko pomole pre nego što preuzmemo telo, da tu bude barem zrno humanosti".
Organizacija "Lekari bez granica" počela je sa fotografisanjem onih koji podlegnu bolesti u bolnici u Gekedou, uprkos svim rizicima. Vreća je otvorena u gornjem delu, telo je u živopisnoj odeći, sa cvetnim venčićem oko glave.
"Te fotografije dajemo porodicii. To im je oproštaj", rekla je Rejn Lebel, psiholog ove organizacije.
Gekedu se nalazi u jednom od područja najviše pogođenih zarazom. Epidemija je krenula iz sela udaljenog svega nekoliko kilometara. U ovoj prefekturi nedeljno umire između 10 i 15 ljudi, prema podacima Crvenog krsta.
Dva tima pogrebnika, sa po petoricom ljudi svakog dana odlaze po one koji umru u svojim kućama. Odeveni su od glave do pete u zaštitnu odeću i naoružani velikim kanisterima punih tečnosti za dezinfikovanje.
Tela se natope hlorom pre nego što se stave u vreće. Niko im ne prilazi tako blizu kao ovi službenici Crvenog krsta.
"To je visokorizičan posao. Moramo biti jako disciplinovani", rekao je Milimouno. "Ali ako mi to ne uradimo, ko će?"
Neki članovi njegovog tima nikome nisu rekli čime se bave. jednostavno, stigma je prevelika.
"Ljudi misle da smo zaraženi. Moja porodica misli da radim na gradilištu", rekao je jedan od pogrebnika, zahtevajući anonimnost.
"Stanovnici nam prete mačetama i noževima. Gađali su nas kamenjem. Ovde nema ebole, govore. Vi nam donosite smrt", ispričao je Traore.
Psihološki teret posla takođe je izuzetno veliki. Iako imaju redovne razgovore s psiholozima, mnogi od pogrebnika pate od nesanica i noćnih mora.
.jpg)
