Izvor: Politika, 14.Apr.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Između čekića i nakovnja
U aktuelnoj krizi povodom Ukrajine, treba očekivati pritiske sa obe strane da se jasnije opredelimo. Mislim da je uputno u takvim situacijama ponašati se „reaktivno”, a ne „proaktivno”
Nedavni događaji u Donjecku dodatno su zakomplikovali i onako vrlo složenu situaciju. Ukrajina i njeni delovi postaju centralno žarište sukobljavanja Rusije, s jedne strane, i SAD i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Evropske unije, s druge. Ovakva konfrontacija odavno nije viđena i, s obzirom na izmenjene geopolitičke uslove u odnosu na period hladnog rata, teško je predvideti u kojem pravcu će se stvari dalje odvijati. Lično sumnjam u ograničenu vojnu konfrontaciju,ali verovatnoća da će se ekonomske sankcije primeniti, a zatim i eskalirati, postaje sve veća.
Gde smo mi u toj situaciji? Pa, između čekića i nakovnja. Naša ekonomska i finansijska, a posebno energetska vezanost za Rusiju je velika. Ali je naša trgovinska i investiciona vezanost za Zapad daleko, daleko veća. Na primer, naš izvoz u Italiju nadmašuje naš izvoz u Rusiju. Slična je stvar i sa Nemačkom. A tu je još 26 zemalja, istina sa slabijim spoljnotrgovinskim vazama sa Srbijom, ali uzete zajedno, opet se međusobni trgovinski odnosi mere milijardama evra.
Zaoštravanje ekonomskih sankcija će neosporno potrefiti Rusiju i imati efekat na njenu stopu rasta, zapošljavanje, investicije itd. Ali će ono, bez sumnje, imati i negativnih efekata na Evropsku uniju, pre svega na Nemačku, kao najvećeg pojedinačnog trgovinskog partnera Rusije. Uvesti sankcije protiv Rusije nije isto što i uvesti sankcije protiv Srbije (SR Jugoslavije). Mi smo, u to vreme, dakle 1999. godine, bili vrlo mali segment ukupne spoljnotrgovinske razmene EU, ispod 0,5 odsto. To znači da je primena sankcija prema SR Jugoslaviji za zemlje EU prošla gotovo bezbolno. Sa Rusijom je stvar već nešto ozbiljnija, posebno u energetskom segmentu. Nemoguće je sprovesti sankcije prema ovoj zemlji a ne osetiti posledice i na sopstvenoj koži, odnosno ekonomiji.
S obzirom na veliku ekonomsku, finansijsku i investicionu vezanost na obe strane, prirodno je da bi Srbiji bilo izuzetno teško da se svrsta na jednu od tih strana. Neosporno je da bi nama najviše odgovaralo da možemo da nastavimo razvijanje odnosa,kao i do sada: zona slobodne trgovine i sa jednima i sa drugima, s tim što bi odnosi sa EU trebalo da evoluiraju ka carinskoj uniji, a potom i u zajedničko tržište. U tom smislu razumem i apel našeg rukovodstva upućen Zapadu da se ne kvare naši odnosi sa Rusijom. Jedini problem s tim apelom jeste tošto on, ipak, računa na neki fer-plej, razumevanje specifičnosti naše pozicije. Nažalost, i fer-plej i razumevanje specifičnosti pozicija pojedinih zemalja danas su velika retkost, zapravo ne postoje. Sukob interesa velikih ostavlja malo prostora za razumevanje specifičnosti malih zemalja, posebno onih koje ne žele da biraju stranu.
Ekonomski posmatrano, naš kurs u budućim događajima treba da ostane želja za saradnjom sa obe strane. Treba očekivati pritiske sa obe strane da se jasnije opredelimo. Mislim da je uputno u takvim situacijama ponašati se „reaktivno”,a ne „proaktivno”, dakle odlučivati se za promene tek kad se mora,a ne kao znak dobre volje. Verovatnije je da će pritisak sa istoka biti veći od pritiska sa Zapada,jer je Evropskoj uniji i u ovom trenutku, teže da formuliše zajedničku spoljnu politiku nego što je to Rusiji. S druge strane, mora se imati u vidu da je naša ekonomska veza sa Zapadom višestruko intenzivnija nego sa Rusijom i ta bi situacija, takođe, trebalo da utiče na naše „reaktivno” ponašanje.
Treba se nadati, ne bez realnih osnova, da će aktuelna konfrontacija biti kratkotrajna, taktička a ne strateška, te da će se ubrzo otvoriti vrata za nastavak našeg puta razvoja ekonomskih odnosa sa obe strane, zapravo sa svim stranama.
Profesor Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju
Mihailo Crnobrnja
objavljeno: 14.04.2014.
.jpg)
