Izvor: B92, 10.Avg.2010, 13:55   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Umesto dedovine, prazna obećanja

Beograd -- Vlada Srbije priprema - a rađeno je to i u prethodnih nekoliko godina - nacrt zakona o denacionalizaciji, ali kada će on biti usvojen, niko ne zna.

Iako je bilo nagoveštaja da će se tačka na denacionalizaciju staviti do kraja prošle godine, a garancija za to je bila pretanja ostavkom državnog sekretara u Ministarstvu finansija Slobodana Ilića, ni za proteklih sedam meseci ove godine >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << nacrt nije ugledao svetlost dana.

Kao objašnjenje zašto nema ni nacrta ali ni Ilićeve ostavke, iz Vlade Srbije može se čuti da problem denacionalnizacije nije zaboravljen.

Njegovo rešavanje će ipak morati da sačeka donošenje odluke Ustavnog suda po zahtevu za ocenu ustavnosti Zakona o restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama, mada su se upravo predstavnici vlasti do sada trudili da vlasnicima oduzete imovine ili naslednicima objasne da denacionalizacija, koja bi ispravila nepravdu prema njima, nema nikakave veze s tim da se prema crkvama i verskim zajednica nepravda ispravlja, a objekti i zemljište vraćaju već nekoliko godina.

Vraćanje nacionalizovane imovine podiže javni dug za 16 odsto

Poseban problem u vezi s restitucijom je to što nema validne procene vrednosti oduzete imovine i što se, čak i da se donese zakon, u Srbiji ne može isključivo primenjivati naturalno vraćanje ili samo u obveznicima. Naime, do sada se kao ukupna vrednost oduzete imovine pominjalo od 110 do 220 milijardi evra. Takođe, problem predstavlja i to što nema tačnih podataka o tome koliko je u protekloj deceniji za restituciju prikupljeno novca po osnovu Zakona o privatizaciji, koji predviđa da se od svake prodaje preduzeća u Fond za obeštećenje odvaja pet odsto. Koliko tačno novca treba da ima u tom fondu i gde je on sada, pitanje je na koje odgovor nije dobila ni Mreža za restituciju.

Elem, kao što se ne zna kada će nacrt biti završen, tako se još uvek ne zna ni kako će se oduzeta imovina vraćati.

Jedino što je izvesno – jer bez toga nema evropskog puta – jeste da će srpska vlada morati da donese zakon o restituciji kao i da vraćanja u naturi neće biti.

Naime, svi predlozi koji su do sada najavljivani podrazumevali su da se veći deo imovine oduzete posle 1945. godine ne vrati u naturi već izdavanjem dugoročnih dinarskih obveznica. Doduše, nikada zvanično nije odbačena ni mogućnost da se ide na kombinaciju ova dva modela, ali je u svim izjavama nadležnih preovladavalo mišljenje da je rešenje u izdavanju obveznica, dok je kod onih koji traže obeštećenje na prvom mestu vraćanje u naturi.

Upravo nastojanje nadležnih da se priča samo o izdavanju dugoročnih dinarskih obveznica, odnosno novčane satisfakcije za ono što je pre nekoliko decenija oduzeto, dodatno otežava donošenje zakona o restituciji jer Srbija, čak i kada bi sutra donela takav zakonski propis, za to nema para.

Naime, misija Međunarodnog monetarnog fonda je u svom izveštaju o Srbiji istakla da bi donošenje zakona o denacionalizaciji i odluka da se vraćanj imovine obavi u najvećoj meri u obveznicima, podigla javni dug Srbije za dodatnih 16 posto, a to bi značilo potpuni krah, s obzirom na to da je javni dug naše države već sada ogroman.

Koliko će se država ozbiljno pozabaviti zakonom o restituciji, znaće se uskoro, a najkasnije u oktobru, kada bude rađen predlog budžeta za narednu godinu, jer ako se postigne, pre svega politička, volja, onda se u njemu mora naći barem deo novca namenjen za vrćanje oduzete imovine, odnosno moraju biti predviđeni troškovi po osnovi denacionalizacije.

S druge strane, da bi se u budžetu za narednu godinu predvideo trošak za denacionalizaciju, prvo bi se moralo znati koliko ona ukupno košta ovu državu, a to se još uvek ne zna.

Jeste da su građani Srbije podnosili zahteve Republičkoj direkciji za imovinu, ali svi oni su do donošenje zakona o denacionalizaciji mrtvo slovo na papiru a novčana vrednost onoga što treba vratiti nepoznanica.

Razlog za to leži i u činjenici da su građani 2005. godine samo prijavljivali oduzetu imovinu ali nisu bili u obavezi da podnose i dokaze koji bi potvrdili da oni, ili naslednici, zaista imaju pravo na to da traže njeno vraćanje.

Drugim rečima, prava procena vrednosti oduzete imovine ne može se ni znati dok svi onih koji su podneli zahteve ne dostave i dokaze, a to bi značilo da pre donošenja zakona o restituciji država mora da donese propis koji bi od starih vlasnika i naslednika tražio da podnete zahteve za vraćanje imovine dokažu.

Jer, sasvim je sigurno da trećina onih koji su podneli zahtev nemaju potrebnu dokumentaciju koja bi im omogućila da od države potražuju bilo naturalni povratak imovine bilo obveznice.

Nastavak na B92...