Izvor: Danas, 04.Maj.2016, 11:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubav na pogrešan način
Autorski tekst ukrajinskog ambasadora Oleksanda Aleksandroviča o nekim aspektima rusko-srpskih odnosa dobar je povod da se ukratko osvetli i jedna pojava koja je poprimila ogromne razmere, a zasnovana je na nezdravoj osnovi. Reč je o rusofiliji kao jedinoj ispravnoj verskoj, kulturnoj a pre svega političkoj opciji. Propagatori mesijanskog vođstva Rusije podupiru svoje stanovište verom i tradicijom, i zato postižu veliki uspeh, jer ljubav Srba prema Rusiji je viševekovna konstanta. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas <<
To je prirodno i razumljivo: Rusija je kao najveća pravoslavna država bila - nekad stvarno, često samo u nadama i željama - stožer i zaštitnik sveslovenske pravoslavne zajednice u teškim vremenima. Iz tih iskustava i beskrajnog polja očekivanja i potiču metafore "braća Rusi", "majka Rusija"... Ta političko-istorijska naklonost ima veliku potporu u ruskoj duhovnoj baštini. Pomenimo književnike Puškina, Gogolja, Tolstoja, Dostojevskog, Čehova i njihove naslednike Bulgakova, Pasternaka, Solženjicina, Vojnoviča. Od kompozitora - Glinku, Musorgskog, Čajkovskog, Stravinskog, Šostakoviča... Od slikara starostavnog gorostasa Rubljova i avangardiste Maljeviča i Kandinskog; od velikana filma Vertova, Pudovkina, Ejzenštajna, Tarkovskog, Klimova, Mihalkove... Pravoslavni filozofski krug (Solovjov, Leontjev, Sergej Bulgakov, Berđajev, Šestov, Zinovjev, Florovski...) je sazvežđe mislilaca bez premca. Da i ne pominjemo velikane nauke - Lomonosova, Mendeljejeva, Ciolkovskog... Ovaj obilan izvor naših pozitivnih emocija je na svom mestu pod uslovom da se ne ogrezne u idolatriju jednog a nipodaštavanje svih drugih naroda.
Ovu metodološku grešku - emotivni halo efekat ili pripisivanje svih dobara sveta jednom narodu i njegovoj državi - prave naši ekstremni rusofili, koji neumorno zagovaraju napuštanje Zapada i okretanje Rusiji. Nećemo ovde ulaziti u diskusiju koliko je ta politička opcija realna i racionalna, uzmimo je kao načelno ravnopravnu sa drugim opcijama. No, anahron je i štetan način na koji ekstremisti preporučuju i propagiraju svoju opciju, pre svega svoju viziju i poželjnu projekciju Rusije u današnjem svetu.
Zahtevi koji se upućuju majci Rusiji mahom se svode na njen vojni povratak na svetsku scenu, na svakodnevno i odlučno demonstriranje njene tvrde moći, a to je povratak hladnog rata i trke u naoružanju! To je, po njima, njen jedini put i sveta dužnost! Time i nesvesno poručuju Rusiji da batali privredu i standard.
Uzmimo da su motivi ljutih zagovornika Rusije kao ofanzivne velesile iskreni i pošteni, a kod većine jesu, no još drevni mudraci su otkrili da su namere i učinci često suprotni.
Rusija je (kao jezgro SSSR-a) već jednom bila na tom putu i doživela slom. Previše je ulagala na vojnu kartu, a ekonomija i standard su sve više zaostajali za svetom. Isto bi se dogodilo i sada ako bi zanemarila ekonomiju. Po elementarnoj računici ruski vojni budžet ne može da parira zbirnom budžetu bogatih zemalja na drugoj strani: SAD, Britanije, Španije, Nemačke, Francuske, Italije, Turske, Japana, Kanade, Australije... A u istom vojnom savezu je još čitav niz zemalja snažne ekonomije: Holandija, Belgija, Danska, Finska, Norveška, Poljska, Češka, Slovačka... Rusko pariranje bilo bi ekonomsko samoubistvo, kao što je već bilo! Ono što današnji ekstremni rusofili zagovaraju je za Rusiju najgore, a za njene suparnike najbolje, jer bi je sasvim iznurilo i iscrpelo! Vojni budžet koji bi parirao Zapadu unazadio bi njenu privredu i njeni građani bi živeli sve gore. A postepeno bi, silom prilika, nemajući potporu u ekonomiji, i vojni budžet morao da se sve više smanjuje.
Najbolje za današnju Rusiju je da prione na strateške ciljeve koje je i sama najavila: diversifikaciju i modernizaciju privrede i izgradnju infrastrukture. Ruski prihodi su već pola stoleća svedeni na naftu i gas. Iako su to dugoročni resursi, nisu dovoljni za razvojne potrebe. Nafta i gas su jeftini, no i ako njihove cene porastu, taj rast neće biti znatan, jer ponude su velike, a svet uveliko prelazi na obnovljive i jeftinije izvore energije. Od prodaje nafte i gasa sve manje će preticati za investicije. Nužan je hitan prelazak na modernu raznovrsnu privredu. Rezultati bi mogli meteorski da pristižu. Zemlja sa preko 17 miliona kvadratnih kilometara i rasponom klime od polarne do suptropske ima ogroman poljoprivredno-stočarski potencijal, sa hiljadama biljnih i životinjskih vrsta. Sibirska tajga je veća od čitave Evrope. Milijarde tona uglja i znatne količine dijamanata, zlata i drugih retkih metala, veliko su bogatstvo. I turizam je znatan potencijal: geografsko-istorijski mozaik ogromnih razmera, sa egzotičnom florom i faunom, mnoštvom reka i jezera, sa Bajkalom kao najdubljim jezerom sveta i Kamčatkom sa mnoštvom živih vulkana i toplih jezera... Moskva i Sankt Peterburg su gradovi muzeji, a još niz gradova o predela imaju bogatu kulturno-istorijsku tradiciju; Jasna Poljana je kultno mesto...
No, nema ni konkurentne industrije ni vrhunskog turizma bez modernih saobraćajnica, sa kojima je Rusija u ogromnom zaostatku prema EU, Americi i Japanu. Ukratko, pravi put Rusije je njen opšti razvoj, da postane najveće gradilište sveta. Sa resursima i privredom najšireg spektra, brzo bi stigla u svetski vrh.
Niko ozbiljan ne smatra da Rusija treba da zanemari vojnu tehnologiju, već da opet ne zapusti privredu i životni standard. Po vojnom budžetu, Rusija bi mogla da se ugleda na Kanadu, najveću zemlju posle nje, a pošto imaju i sličan klimatski dijapazon i srodne prirodne resurse, vrhunski razvijena Kanada bi i u modernizaciji privrede mogla Rusiji da bude uzoran reper.
Strah da će neko napasti Rusiju ako sve resurse ne usmeri na naoružanje, državu sa atomskim arsenalom dovoljnim da uništi ceo svet, krajnje je iracionalan - ako bi iko od zapadnih državnika predložio napad na Rusiju, smesta bi bio viđen za ludnicu.
Autor je publicista
Pogledaj vesti o: Ambasador Rusije
.jpg)
