Izvor: Politika, 30.Mar.2013, 22:59   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Šta država (ne)treba da radi

To da država štiti svoje tržište i pomaže privredu nije strano gotovo nijednoj zemlji, ali se u Srbiji to radi onako kako se u razvijenom, zapadnom svetu to ne čini već decenijama

Dešavanja sa „Fijatom”, koji bi sredstva iz budžeta Srbije trebalo da iskoristi za snižavanje cene svog modela „500-L” kako bi se poboljšao plasman vozila na domaćem tržištu, samo je jedan ne baš tipičan primer državne pomoći privredi i načina zaštite tržišta i „domaće” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << proizvodnje. Ali, na srpski način.

To da država štiti svoje tržište i pomaže privredu nije strano gotovo nijednoj zemlji. Ne naročito sada zbog svetske ekonomske krize, ali se u Srbiji ovo sprovodi onako kako se u razvijenom, zapadnom svetu to ne čini decenijama. Na primer, državna pomoć u zemljama Evropske unije ima prosečnu vrednost od 0,6 odsto bruto društvenog proizvoda (svega što jedna država proizvede u jednoj godini), dok je to u Srbiji između dva i tri odsto. Takođe, prema podacima koje je u studiji „Državna pomoć u Srbiji i Evropskoj uniji” izneo ekonomista Miroslav Prokopijević, 80 odsto državne pomoći u EU je takozvana horizontalna (koju može da koristi više firmi ili privrednih grana), dok je u Srbiji samo 20 odsto horizontalna, a ostatak takozvana vertikalna pomoć – direktno namenjena konkretnim firmama.

Što se zaštite tržišta tiče, u vreme evropskih integracija i procesa pristupanja Svetskoj trgovinskoj organizaciji, svako zabranjivanje ili otežavanje uvoza i izvoza postaje neprihvatljivo. Međutim, kako ocenjuju stručnjaci, u današnje vreme način na koji države štite svoja tržišta su – subvencije primarnoj proizvodnji, odnosno poljoprivredi i propisivanje što strožih standarda kvaliteta za proizvode, naročito prehrambene, kako bi se štitila domaća proizvodnja.

Generalno, priča i polemika oko zaštite tržišta i državne pomoći privredi svodi se na prepirku između različitih ekonomskih koncepata. Dok će liberal veoma jasno reći da svaka zaštita tržišta znači podržavanje neefikasne industrije i to na uštrb potrošača koji plaćaju skuplju robu, oni drugi će objasniti da se domaća proizvodnja mora zaštititi. Dok će zaštitnici slobodnog tržišta na svaku državnu pomoć gledati kao na kažnjavanje kroz poreze onih kojih dobro rade da bi se novac dodelio gubitašima, intervencionisti smatraju da je to neophodno jer u takvim firmama radi mnogo ljudi i ne mogu se tek tako pustiti niz vodu...

Tako je, na primer, ekonomista Milan Kovačević izričit da „svako davanje državne pomoći privredi znači ili novi porez ili novo zaduženje”.

– Naročito je veliki problem kada država, poput naše, daje garancije za nekog gubitaša za koga se zna da pozajmicu neće vratiti. Pa, i svako održavanje gubitaša je zapravo državno davanje njima, poput „Železnica” koje dobijaju od države po 10-15 milijardi dinara godišnje – smatra on.

Sa druge strane, ekonomista Goran Nikolić misli da je ekonomska kriza promenila i ekonomsku nauku i da su danas svi pomalo intervencionisti. Naročito je na to, kako kaže, uticao Barak Obama kada je odlučio da spasi tri fabrike automobila u Sjedinjenim Američkim Državama

– Takođe i Rusija štiti svoje tržište automobila i to sa 30 odsto carine na uvozne modele. Ali, generalno jedini način da se danas štiti tržište su necarinske barijere, poput Evropske unije koja stalno izmišlja specifične standarde za robu iz Kine i tako sprečava njen ogroman uvoz. I mi imamo sličnu situaciju, naš izvoz u Kinu je sto puta manji od njihovog uvoza u našu zemlju – objašnjava Nikolić.

I dok mnogi strahuju da će pristupanjem Svetskoj trgovinskoj organizaciji sve carine morati da padnu, u Ministarstvu spoljne i unutrašnje trgovine ističu da to nije tačno. Kako objašnjava Bojana Todorović, pomoćnica ministra trgovine, ako uzmemo u obzir to da već sada 92 odsto izvoza i 70 procenata uvoza Srbije ima sa zemljama sa kojima su potpisani sporazumi o slobodnoj trgovini (EU, CEFTA, Rusija, EFTA), pitanje zaštite tržišta carinama postaje manje važno.

– To, međutim, nikako ne znači da članstvo u STO znači trgovinu bez carina. Carinska zaštita biće zadržana i to na višem nivou od one koja postoji u okviru ovih bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini za proizvode iz onih sektora koji su bitni za Srbiju, naročito za poljoprivredne proizvode. Ono što članstvo u STO omogućava jednoj zemlji je zaštita od nelegalnih ekonomskih mera drugih zemalja, kakvi su dampinški izvoz, povećanje carina, nedozvoljene subvencije, ali i u slučaju naglog povećanja uvoza koji nanosi štetu domaćoj privredi i to uvođenjem mera zaštite koje su predviđene pravilima STO, ali i kroz sistem rešavanja sporova u toj organizaciji – objašnjava Bojana Todorović, zadužena upravo za multilateralnu i regionalnu ekonomsku i trgovinsku saradnju.

To, zapravo, znači da kada postoje vanredne okolnosti, prema pravilima STO, moguće je uvođenje dodatnih mera zaštite za određenu granu industrije kako bi se izbegle ekonomske ili socijalne posledice njenog urušavanja.

Kada je reč o našem pristupanju Svetskoj trgovinskoj organizaciji, važno je napomenuti da ovo udruženje danas ima 159 članica, dok se 25 zemalja nalazi u procesu pristupanja, poput Srbije.

– Mi se nalazimo u završnoj fazi pristupanja STO. U okviru multilateralnih pregovora koji podrazumevaju usklađivanje nacionalne regulative sa pravilima i principima STO Srbiji je ostalo još samo da prilagodi svoja tri zakona, dok u okviru bilateralnih pregovora sa članicama STO o liberalizaciji tržišta robe i usluga još nisu okončani pregovori sa četiri članice STO od ukupno 17 koje su izrazile interes da pregovaraju sa Srbijom – objasnila je Todorović.

Stefan Despotović

objavljeno: 31.03.2013

Nastavak na Politika...