Izvor: Politika, 14.Avg.2014, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mračan pogled na postaparthejdsko doba
Iako Salov „Zulu” iz sijaset razloga nikad neće biti proglašen ni za kakav najbolji film ikada, vredi ga gledati
Ne treba upoređivati film „Zulu” francuskog reditelja Žeroma Sala sa slavnijim istoimenim britanskim prethodnikom iz 1964. godine, s Majklom Kejnom u glavnoj ulozi i s potpisom američkog scenariste i reditelja Saja Enfilda, inače žrtve Huverovog lova na „komunističke veštice”. Nije ovde reč ni o kakvom francuskom rimejku Enfildovog filma čija je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pedesetogodišnjica pompezno obeležena početkom ove godine, kada je i zvanično proglašen za najbolji britanski ratni film ikada.
Jedina sličnost između dva „Zulua” jeste što se radnja i jednog i drugog događa u Južnoj Africi. Ali, Enfildov „Zulu” je epsko-istorijski film epohe koji podgreva mitske dimenzije britanskog kolonijalnog osvajanja, rekonstrukcija slavne bitke iz 1879. tokom Anglo-Zulu rata, kada se 150 ranjenih i iznemoglih britanskih vojnika uspešno odbranilo od napada četiri hiljade Zulu ratnika. Salov „Zulu” je savremen, surov i grafički sirov policijski triler, zasnovan na istoimenom romanu Karila Ferea, objavljenom 2010. godine (pisac je i scenarista filma, uz Žilijen Rapeno i Žeroma Sala), i snimljen prošle godine na ulicama i plažama Kejptauna, na engleskom i na lokalnim jezicima, uz angažovanje velikih holivudskih zvezda, poput Foresta Vitakera i Orlanda Bluma, kao tumača glavnih junaka.
Iako Salov „Zulu” iz sijaset razloga nikada neće biti proglašen ni za kakav najbolji film ikada, vredi ga gledati. Uz napomenu da će vam presesti kokice. Ovo nije film uz koji se zeva i žvaće tokom površnog uronjavanja u vratolomije kakvih superheroja. Ovo je, zbog nasilnog i plastično dočaranog sadržaja, duboko uznemiravajući film, koji gledaoca ne ostavlja na miru ni nekoliko dana posle gledanja. Uz to, uprkos evidentnom domaštavanju scenarista u konstrukciji priče i događaja, ovaj film je i realnosti bliska slika života u postaparhejdskom dobu Južnoafričke Republike, u kojoj mnoge rane još nisu zarasle.
Sama dinamična, povremeno ipak i površna priča Salovog „Zulua”, obojena je svim bojama senzacionalizma. Senzacionalan, mračan i brutalan je već i sam početak, sa scenama politički motivisanih zločina u jednoj južnoafričkoj provinciji, o kojima se saznaje iz vizure terorisanog Zulu dečaka čiji je otac živ spaljen. Taj dečak, Ali Sokhela, gotovo 20 godina posle zvaničnog završetka aparthejda, sada je šef Odseka za ubistva (Forest Vitaker) u Kejptaunu. Zajedno sa svojim policijskim partnerima Brajanom (Orlando Blum) i Danom (Konrad Kemp), počinje istragu stravičnog ubistva dvadesetogodišnje bele devojke, ćerke poznatog trenera fudbalskog kluba, da bi se postepeno širila slika o još prisutnim rasnim i socijalnim nejednakostima, nepravdama, kriminalu, korupciji i nasilju.
Rasvetljavanje zločina aktere dovodi do otkrivanja još većih strahota, što doprinosi veoma provokativnom razvoju filmskog zapleta. Ali Sokhela i Brajan otkrivaju i postojanje i laboratorijsku proizvodnju nove razarajuće sintetičke droge, za koju se ispostavlja da je zapravo efikasno konstruisana „etnička bomba” koja, razarajući organizam, ubija i decu i odrasle, i kojom njeni finansijeri imaju nameru da sprovodu aparthejdski motivisan genocid (tu sledi i užasavajući krupni plan krvavog međusobnog komadanja laboratorijskih miševa kojima je ubrizgana ova droga, pa vredi zatvoriti oči...).
Paralelno, povremeno kroz flešbekove, povremeno u „direktnom prenosu”, Žerom Sal, nažalost, stvara i dramaturšku konfuziju, ulazeći u detalje ličnih života svojih protagonista (lik Alija je nešto uspelije građen od lika alkoholu i ženama sklonog Brajana, čiji je život nepotrebno predstavljen kao „sapunica”). Brutalnim, eksplicitnim scenama mučenja, odsecanja glava i ruku, pucnjave, konstruiše se nezaustavljivi vrtlog nasilja koji u sebe uvlači sve i svakoga, pa i šokiranog gledaoca.
Uprkos preterivanjima svih vrsta, surovim i mračnim tonovima, Francuzu Žeromu Salu mora se priznati da je ipak napravio i dinamičan, produkcijski atraktivan i vizuelno i muzički raskošan film (izvanredna fotografija snimatelja Denisa Rudena i originalne kompozicije magičnog Aleksandra Despla, ali i odličan izbor južnoafričkih glumaca-naturščika), koji svoje konzumente može da nađe i na teško osvojivom američkom i na mnogoljudnom azijskom tržištu.
To mu očigledno i jeste prvobitna namera. U Salovom slučaju, ovakva motivacija i nije novina. Njegovi prethodni filmovi „Largo Vinč”, u kojem igra i Miki Manojlović, i „Turista”, imali su sasvim ubedljivu prođu i u američkim i azijskim bioskopima. Uz Lika Besona, Mišela Gondrija, Kristofa Gansa i još nekolicinu i na američkoj sceni već uspelih reditelja, Francuska država je dokazala svu ispravnost svojih na vreme donetih i sprovedenih regulativa o zaštiti sopstvenog filmskog tržišta i stimulaciji sopstvene kinematografije. Zato sada ima još jedan izvozni proizvod.
Reći će sada neko – lako je Francuskoj, bogata je. Jeste. Ali i zna šta radi.
Dubravka Lakić
objavljeno: 15.08.2014
.jpg)
