Izvor: NoviMagazin.rs, 11.Jul.2016, 13:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pacijent za hitnu terapiju

Studija slučaja “Modernizacija zdravstvenog sistema Srbije – Potreba za pouzdanim kompasom za odlučivanje”londonskog magazina Ekonomist još jednom uverljivo dokazuje ono što svi znamo – zdravstveni sistem Srbije nije sposoban da isporuči usluge za novac koji dobija. Hoće li neko odgovarati zato što je nekvalitetno iskorišćeno 40 miliona dolara kredita Svetske banke za modernizaciju zdravstvenog sistema

Pripremio: Miša Brkić

Šta li će >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << tek biti kad na dnevni red i na pregovarački sto sa Evropskom unijom stigne Poglavlje 28, kad se ovolika buka podigla oko odlaganja otvaranja Poglavlja 23 i 24?

Jesu ljudska prava, sloboda medija i vladavina prava (Poglavlja 23 i 24) bile teme od krucijalne važnosti za evropske integracije svih država koje su postale članice Unije, pa je tako i za Srbiju. Ali, za običnog građanina od krucijalne je važnosti Poglavlje 28 – život, odnosno zdravlje, pa će s posebnom pažnjom pratiti napredovanje Srbije u primeni evropskih standarda kad je lečenje u pitanju.

A u primeni tih standarda Srbija se do sada nije proslavila. Da je, na primer, došao trenutak za otvaranje pregovaračkog procesa za Poglavlje 28 pre bi se upalila “crvena lampica” nego “zeleno svetlo” jer je situacija u srpskom zdravstvu kritična: Srbija je među (najgorim) državama u Evropi koja svojim bolesnim građanima ne omogućava dostupnost terapija i pristup adekvatnim i savremenim lekovima, u kojoj su rezultati lečenja relativno loši, očekivani životni vek njenih građana je za više od pet godina kraći nego u Uniji, a stopa smrtnosti od karcinoma 50 odsto veća nego u EU. Ako bi se sada otvorili pregovori o Poglavlju 28 suočili bismo se sa poraznom istinom i strašnim saznanjem da je srpsko zdravstvo težak bolesnik kojem treba hitna i radikalna terapija. Možda je ovakav zdravstveni sistem i najbolji primer zašto su Srbiji, odnosno njenim građanima, potrebne evropske integracije – da im unaprede i pojeftine lečenje i produže život.

Nijednom od 30.000 pacijenata koji dnevno prođu kroz domaći zdravstveni sistem nije potrebno opisivati na koje su sve muke stavljeni da bi preživeli taj pakao. Suočavanje s takvim sistemom često je bolnije od razloga za njegov ulazak, a najčešće prepisivana “terapija” za ublažavanje te vrste “duševnih” bolova je – podmićivanje zdravstvenih radnika.

To je primetio i tim analitičara londonskog magazina Ekonomist (The Economist Intelligence Unit– EIU) u nedavno objavljenoj studiji slučaja “Modernizacija zdravstvenog sistema Srbije – Potreba za pouzdanim kompasom za odlučivanje”: “Usled visokog stepena korupcije i velike neefikasnosti zdravstvenog sistema, pacijenti su neretko u situaciji da izdvajaju dodatni novac iz svog džepa”.

Odavno jedan pogled sa strane nije tako sistematično razotkrio trulež zdravstvenog sistema Srbije, kao što je to uradila ova studija. Odmah u startu konstatuje se da je: “sistem zdravstvene zaštite decentralizovan i mestimično fragmentiran, a gotovinski izdaci i korupcija veoma su zastupljeni. Pored toga, zemlja nema transparentan i sveobuhvatan sistem za procenjivanje vrednosti investicija u zdravstvenu zaštitu i utvrđivanje načina plaćanja tih investicija. Sve ovo ometa dostupnost zdravstvene zaštite i doprinosi relativno lošim zdravstvenim ishodima”.

Za analitičare Economist Intelligence Unit veoma je značajan nesklad zdravstvene potrošnje i zdravstvenih ishoda (izlečenja pacijenata), koji dokazuju sledećim poređenjem. Srbija, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, zauzima prvo mesto u regionu po ukupnim izdacima za zdravstvo u BDP-u u poređenju sa Albanijom, BiH, Bugarskom, Hrvatskom, Makedonijom, Crnom Gorom, Rumunijom i Slovenijom.

Srbija je, prema istraživanju Health Consumer Powerhouse, na dnu liste evropskih zdravstvenih sistema – 2012. i 2013. godine bila je na 34. mestu od 34 zemlje Evrope, a 2014. godine bila je na 33. mestu od 36 istraživanih zemalja.

Čak i kad se uzme u obzir paritet kupovne moći, Srbija je na četvrtom mestu po ukupnim izdacima za zdravstvo po glavi stanovnika. Kad se, međutim, gledaju efekti (po metodologiji Svetske zdravstvene organizacije) tog trošenja, ispada da je to bačen novac jer je očekivano trajanje života u Srbiji daleko ispod prosečnog u EU i nešto manje od proseka u regionu jugoistočne Evrope. Primera radi, od više od 2.000 obolelih koji potencijalno na njega imaju pravo, tek 200-300 novih pacijenata svake godine dobije prepisani lek za hepatitis C. “U onkologiji je čak i gore. Nedostatak sredstava koja je RFZO prikupio ograničio je raspoloživost resursa za lekove čija je cena visoka “jer ne samo što je zdravstveni fond smanjio broj indikacija na Listi lekova za koje se lek plaća iz sredstava fonda, već ni ti pacijenti ne dobijaju lek pošto Fond ima lekova dovoljno samo za lečenje jednog malog broja pacijenata i mora da da saglasnost o tome ko će biti ti pacijenti”, citira Studija Bojana Trkulje, direktora Srpskog udruženja proizvođača inovativnih lekova.

Taj problem uočila je i Evropska komisija u svom izveštaju iz novembra 2015. godine (o napredovanju Srbije u evrointegracijama): “Loše finansijsko stanje javnog zdravstvenog fonda dovodi u pitanje održivost sektora zdravstvene zaštite”.

Dakle, srž problema s kojim se Srbija suočava je kako pronaći način da se ispune obaveze preuzete prema stanovništvu u pogledu dostupnosti zdravstvene zaštite s obzirom na resurse koja država ima na raspolaganju.

Šta je uzrok tog problema, pitali su se Ekonomistovi analitičari.

“Stara oprema i objekti, neefikasnost u bolnicama, loš kvalitet usluga i liste čekanja dovode do loših zdravstvenih ishoda. Veoma prisutna nezvanična plaćanja i korupcija doprinose još većem podrivanju sistema, a rezultat je da dostupnost zdravstvene zaštite predstavlja glavni problem.

U najvećem broju slučajeva korupcija uzima oblik ’nezvanične’ participacije, uključujući i mito. Prema nedavno urađenim studijama prosečni iznos mita u zdravstvu je 205 evra, a otprilike polovina svih mita daje se u gotovini”, tvrdi Petar Pazitni, partner u Centru za konsalting i istraživanje u zdravstvu iz Bratislave. Analiza pravljenja za potrebe Studije pokazuje da neformalno plaćanje za zdravstvene usluge (pacijenti koji plaćaju iz svog džepa) čini 37 odsto ukupne potrošnje za zdravstvo.

Studija citira Izveštaj o korupciji u srpskom sektoru zdravstvene zaštite za 2015. godinu koji ukazuje da bi “najznačajniji način rešavanja problema podrazumevao reformu sistema zdravstvenog osiguranja, posebno uvođenje preciznijeg paketa obaveznog osiguranja koji bi obuhvatao manji broj jasno definisanih usluga, a mogao bi da se dopuni različitim stupnjevima dobrovoljnog osiguranja. Istovremeno bi se ozakonila i ozvaničila direktna plaćanja za pružene usluge, čime bi se izbeglo prikrivanje i utajivanje i unapredila transparentnost novčanih tokova”.

A Jelena Čugurović, zadužena za međunarodnu saradnju u Udruženju obolelih od hronične mijeloidne leukemije Srbije (članica Inicijative za inovativni pristup poboljšanju dostupnosti novih lekova), ukazuje na pomalo shizofrenu situaciju – s jedne strane su loše bolnice, dugački redovi za različita ispitivanja, nedostupnost inovativnih terapija i procedura... a s druge strane veoma dobri i specijalizovani lekari: “Srpski sistem zdravstvene zaštite ostao je zaglavljen u prošlosti i zato su Srbiji potrebna sistemska rešenja i poboljšanja”.

Nisu, međutim, samo nedovoljno novca, stara oprema i korupcija razlozi za sporost u modernizaciji zdravstva zbog koje bolesni ljudi u Srbiji ne mogu da dobiju najnovija medicinska rešenja za svoje zdravstvene probleme.

Rešenje nije u predizbornom obećanju o ad hoc ulaganju od desetak miliona evra u sređivanje bolnica i domova zdravlja, kojim se kao aspirinom bolesniku samo sanira temperatura, a ozbiljni uzroci ne leče. Nijedna politička nomenklatura još nije imala nameru da sistemski rešava finansiranje zdravstva i na duže staze već je sve bilo jeftino i uglavnom predizborno dodvoravanje biračima.

Ključni razlog ovakvog stanja srpskog zdravstva je, za Ekonomistove analitičare, nepostojanje održivog, sveobuhvatnog i transparentnog načina za procenjivanje vrednosti novih zdravstvenih tehnologija, njihovu nabavku i utvrđivanje načina njihovog plaćanja. Srbija nema infrastrukturu za procenu zdravstvene tehnologije (PZT) i veoma zaostaje za Hrvatskom i Slovenijom. Nema, recimo, agenciju za PZT, mada ima na nekoliko mesta razbacanih službi koje se fragmentarno bave tim poslom – RFZO obavlja neke srodne poslove, Agencija za lekove i medicinska sredstva (ALIMS) ocenjuje kvalitet, bezbednost i efikasnost farmaceutskih proizvoda na osnovu tehničkih dosijea, a i Ministarstvo zdravlja ima Komisiju za PZT koja ima mnoga zaduženja, ali malo tehničke podrške.

Srbija, za razliku od Hrvatske i Slovenije, nije uključena ni u Evropsku mrežu za procenu zdravstvenih tehnologija (EUnetHTA).

David Danko, vođa istraživanja Instituta za menadžment Univerziteta Korvinus u Budimpešti i direktor konsultantske firme Ideas&Solutions, tvrdi da se trenutno u pregovorima o cenama lekova i njihovom stavljanju na listu “ne primenjuje nikakva zvanična procena zdravstvenih tehnologija, a da su podaci o obolelima oskudni”.

Nepostojanje jedinstvenog i konzistentnog sistema za PZT jedan je od razloga slabe dostupnosti inovativnih lekova u Srbiji, mnogo lošije nego u drugim zemljama regiona. Od 2010. do 2012. godine Srbija je odobrila stavljanje na listu samo jednog od 139 lekova za koje je data dozvola za promet; poređenja radi, Bugarska je na svoju pozitivnu listu stavila 44 leka, a Hrvatska 27. “Neke od lekova koje je trebalo staviti na pozitivnu listu pre pet godina više ne možemo da zovemo inovativnim lekovima. Te inovativne terapije za neke pacijente znače bolji kvalitet života, za druge – novu šansu, a za treću grupu pacijenata znače sam život jer oni nemaju nikakvu terapiju. Nedostupnost lekova znači i da lekari zaostaju za svojim kolegama u EU jer nemaju iskustva s lečenjem pacijenata tim lekovima”, objašnjava Jelena Čugurović za Studiju Economist Intelligence Unit o srpskom zdravstvu.

Nedostatak infrastrukture za procenu zdravstvene tehnologije (PZT), kao jedne od ključnih alatki reforme zdravstva (sledstveno tome i produženju životnog veka građana Srbije), zapao je za oko Svetskoj banci i Evropskoj uniji, krupnim finansijskim saučesnicima modernizacije Srbije i olakšavanja života građanima. Inače, do sada je malo ko hteo javno da primeti da se toliko hvaljena i obožavana srpska prijateljica – Rusija nikada nije ni institucionalno ni vaninstitucionalno uključila u popravljanje egzistencijalno važnog sistema za običnog čoveka kao što je zdravstvo.

Prvi kredit za dodatno finansiranje zdravstvenog projekta u Srbiji od 13,5 miliona dolara Svetska banka odobrila je u martu 2009. godine. Novac je bio namenjen za razvoj održivog, efikasnog sistema zdravstvene zaštite (kupovina hardvera i softvera za bolnice i Fond zdravstvenog osiguranja i tehnička pomoć bolnicama, Fondu i Ministarstvu zdravlja) u kojem su oni koji pružaju usluge nagrađeni za kvalitet i efikasnost.

Drugi kredit za razvoj zdravstva u Srbiji od 40 miliona dolara Svetska banka odobrila je u februaru 2014. godine, a cilj je bio da se ojača PZT i tako podrži kvalitetno, efikasno i transparentno finansiranje u zdravstvu, kako primarne zdravstvene zaštite tako i bolničkog lečenja. “Od ključne važnosti da Srbija poveća produktivnost troškova za zdravstvo je povećana potreba populacije koja stari za zdravstvenom zaštitom. I stanovništvo s nižim primanjima imaće koristi od takve efikasnosti”, navedeno je u saopštenju SB.

Dve godine kasnije, stručnjak magazina Ekonomist Martin Kering konstatuje: “Rezultati pokazuju da taj novac nije kvalitetno iskorišćen”, a Economist Intelligence Unitzavršava svoju Studiju ocenom: “Naši pokušaji da stupimo u kontakt sa zvaničnim Vladinim institucijama Srbije, uključujući Ministarstvo zdravlja i RFZO, kako bismo dobili njihov komentar na teme obuhvaćene ovom studijom slučaja, bili su neuspešni”.

Bez obzira na nekvalitetno potrošenih 40 miliona dolara, Svetska banka u junu 2015. godine Srbiji odobrava novi kredit od 2,2 milijarde dolara kojim će biti finansiran deficit budžeta, ali i investicioni projekti “a najviše u oblast zdravstva”.

Mnogo novca, a malo rezultata, sve bolesniji građani i zdravstvo sve nesposobnije da pruži kvalitetnu i efikasnu uslugu.

Kao i Svetska banka, i Evropska unija je u okviru svojih napora da pomogne evropeizaciju (standardizaciju) Srbije izdvojila značajna finansijska sredstva da pomogne reformu zdravstvenog sistema. U Briselu tvrde da kako Srbija bude nastavljala svoje pripreme za punopravno članstvu u EU, tako će njena sposobnost da sprovede neophodne reforme svog zdravstvenog sistema sve više biti u centru pažnje”. To naglašava i Siril Miler, potpredsednik Svetske banke za Evropu i centralnu Aziju: “Jedan od ključnih elemenata za ubrzanje procesa pristupanja Srbije Evropskoj uniji je sprovođenje reformi u zdravstvu”.

Međutim, Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije za 2015. godinu nema mnogo reči hvale za srpsku vladu koja treba da sprovede te reforme. Između ostalog, Izveštaj konstatuje brojne nezavršene poslove: nije operativna novoosnovana jedinica e-Zdravlje u Ministarstvu, nije u potpunosti integrisan centralizovani sistem elektronskih zdravstvenih kartona koji je finansirala EU, loša finansijska situacija fonda javnog zdravlja dovodi u pitanje održivost tog sektora, teškoće (naročito u ruralnim krajevima) pravi manjak medicinskog i administrativnog osoblja u domovima zdravlja, nema nacionalnog plana za ljudske resurse u sektoru zdravstva, nema novih programa specijalizacije i stručnog usavršavanja... Dakle, nije urađeno sve ono što je Evropska unija finansirala sa 2,5 miliona evra iz pretpristupnih IPA fondova.

Kad se pogleda koliko je novca uloženo u reformu zdravstvenog sistema Srbije, a kakvi su uslovi lečenja, jedini zaključak koji se može izvesti jeste da su reformu vodile neznalice. Oni i dalje nimalo ne razumeju utešnu dijagnozu Ekonomistovih analitičara “da je Srbija još daleko od prelaska na zdravstvenu zaštitu koja se zasniva na vrednosti, na novu paradigmu zdravstvene zaštite koja posmatra i meri zdravstvene ishode u odnosu na troškove” (koja uzima maha u nekim delovima zapadne Evrope).

Sa ovako bolesnim zdravstvenim sistemom Srbija još dugo neće moći da otvori pregovaračko Poglavlje 28. Zato se, valjda, niko (od političkih partija i stranačkih funkcionera) ne otima o mesto ministra zdravlja. Reforma ovog za život građana krucijalno važnog sektora traži ministra koji zna posao, a ne molera i vodoinstalatera koji će okrečiti bolnicu i popraviti njen toalet.

Nastavak na NoviMagazin.rs...