Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 27.Jan.2015, 01:28   (ažurirano 02.Apr.2020.)

"Zatvorio sam vrata Aušvica"

"Holokaust je situacija moje familije. Šezdeset i dva člana moje familije je stradalo u Aušvicu. Od toga najstariji je bio brat moga dede, imao je 92 godine. A najmlađi je bio dečko od pet godina", priča Aca Singer, preživeli logoraš iz Aušvica i bivši predsednik Saveza jevrejskih opština SRJ, koji je dan pre 70. godišnjice od oslobođenja Aušvica, napunio 92 godine.

Oleg Mandić iz Opatije, koji je imao je svega 11 godima kada je kao poslednji preživeli logoraš zatvorio >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << vrata Aušvica, sa porodicom je u logoru ostao mesec i po dana po oslobođenju. "Tu je bio još samo komdant logora. Stavio nas je u auto, izašli smo van, zaustavio nas je pred kapijom i trebalo je zatvoriti kapiju Aušvica. I ja sam zaista bio poslednji logoraš koji je živ napustio Aušvic", svedoči Mandić.

Filmski producent i oskarovac Branko Lustig preživeo je takođe strahote Aušvica. "Ja imam toliko filmova o koncetracionim logorima jer ja to nekada gledam, moja žena to ne može gledati. Ja gledam sam i onda u jednom momentu ugasim i idem spavati. Ne mogu da verujem da sam ja to preživeo", priča Lustig.

Fernihtungs lager, u prevodu logor za uništenje - "Aušvic-Birkenau", koji su nacisti tokom Drugog svetskog grata, sagradili na teritoriji Poljske kod gradića Osvijenćina, simbol je holokausta. "Konačnim rešenjem" iz 1942., kako ga je nazvao Adolf Hitler, u Evropi je ubijeno šest od 11 miliona Jevreja, koliko ih je živelo na starom kontinentu. Samo u Aušvicu, koji je bio jedan od četiri logora smrti na teritoriji Poljske, ubijeno je milion i po ljudi, pre svega Jevreja.

Bivši predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije Aca Singer ukazuje da u to vreme niko nije znao za postojanje Aušvica i da se tamo u gasnim komorama uništavaju Jevreji.

"Šta više, svi koji smo tada bili u logoru, smatrali smo možda nas vode na rad i mislili smo da je bolje da odemo negde na rad nego da budemo negde u logoru. Niko nije znao da postoji Aušvic. I kad smo stigli u Aušvic i videli onu tablu 'Arbeit Macht Frei' i onda smo mislili da je i stvarno radni logor", navodi on.

Aca Singer je 26. januara napunio 92 godine, dan pre 70-te godišnjice od oslobođenja Aušvica 1945. Jedan od danas malobrojnih preživelih logoraša iz Aušvica, deportovan je 29. aprila 1944. iz bačkotopolskog logora, koji su držali Mađari. U Aušvic je stigao 2. maja. Usledila je selekcija novopridošlih logoraša.

"Oni su pitali ko ne može da hoda 15 kilometara, nek se javi. I bogami, neki su se javili, baš jedan moj prijatelj, dr Frank, on je za tadašnje vreme bio stariji, imao je 40 godina. On je, kaže, vidi kako su ovi Nemci dobri, ako neko ne može peške, oni nas prevoze. On se izdvojio i nikada se nije vratio", priča Singer.

Acu Singera i ostale, skinuli su do gole kože i odveli na kupanje, u iste one prostorije u kojima se, kasnije će saznati, puštao smrtonosni gas.

"Osetili smo miris od rada krematorijuma i neko je pitao ove kapoe, koji su bili oko nas, šta je to… Kažu: Videćete. A jedan je pitao gde mu je otac, koji je bio u transportu, a ovaj mu odgovori da je već prošao kroz dimnjak. To je na mene ostavilo takav utisak... Dugo godina nakon rata nisam hteo da govorim o Aušvicu", dodaje on.

Ni Oleg Mandić, deset godina nakon rata, nije mogao da priča o golgoti u Aušvicu, odakle je izašao sa 11 godina. Mandić je iz Opatije, koja je u ono vreme pripadala Italiji. Nakon kapitulacije Italije 1943. njegov deda Ante i otac Oleg, predratni advokati, komunisti i istaknuti partizanski borci, morali su da izbegnu iz grada pre ulaska Nemaca. Nemci su nekoliko puta tražili njegovog dedu i oca, međutim, Olegova baka Olga i majka Nevenka lagale su da su poslom otišli u Italiju i da se nisu vratili. Istina je bila da je Ante Mandić, Olegov deda, bio u vrhu Narodno-oslobodilačkog pokreta Josipa Broza Tita. Nemci su 15. maja 1944. uhapsili Olega, njegovu majku i baku. Nakon dva meseca, iz tršćanskog zatvora "Koroneo", deportovali su ih u Aušvic. Za razliku od Jevreja, koji su nosili žuti trougao u logoru, jedanaestogodišnji Oleg nosio je crveni, koji je označavao političke zatvorenike.

"Mi smo imali crveni trougao, a bilo je trouglova koliko hoćeš. Bilo je crnih trouglova za sabotere, bilo je ljubičastih trouglova za seksualne prestupnike, zelene za lopove i ubice... Transporti sa Jevrejima su najčešće išli direktno do krematorijuma i ne bi ni ulazili u logor. Ja imam broj na ruci 189 488, to je muški broj. Mama i baba su imale ženski, to je 82 000. Broj je rastao do januara, dakle u decembru su zadnji transporti došli, do 200 i nekoliko hiljada za muške, ženski nisu premašili 100.000, a u Aušvicu je evidentirana smrt za milion i po ljudi ", priča Oleg Mandić.

Branko Lustig, proslavljeni filmski producent, dvostruki dobitnik Oskara za film Šindlerova lista i film Gladijator, kao dete od deset godina, završio je u Aušvicu.

Njegova porodica je po uspostavljanju ustaškog režima i donošenju rasističkih zakona prema Jevrejima izbegla u Čakovec, koji je bio pod kontrolom Mađarske Mikloša Hortija. Oca Mirka su Hortijevci poslali na istočni front na prinudni rad, gde je čistio mine i pred kraj rata ga je ubio jedan mađarski oficir. Branko i majka Vilma su 1943. završili u Aušvicu.

"Nas su odveli u Vinernojštad (Wienerneustadt), tamo je bio neki sabirni jevrejski logor.Pre toga su nas ispitivali, otkud smo, šta smo... Ja se puta do samog Aušvica, odnosno Birkenaua, ne sećam, ali se sećam kad su nas iskrcali. Bila ja noć i čekali smo do jutra. Ujutro je bila ta selekcija i sećam se da sam video..., nisam tada znao šta je, ali sam video da neki dimnjaci, i da je padao pepeo, i da su me odvojili od mame, i da sam bio s nekim dečkima, i da smo videli da je kiša počela padati i sneg", priseća se Branko Lustig.

Prilikom selekcije, jedan od logoraša rekao je njegovoj majci: "glupa gusko, reci da ima 16 godina". To je desetogodišnjeg Branka spasilo od odlaska u gasnu komoru.

Tokom registracije našao se ispred doktora Jozefa Mengelea, za koga će nakon rata saznati da je radio eksperimente na ljudima.

Aušvic je prve logoraše primio 1940. i nacisti su 1942. odlučili da podignu još jedan logor "Aušvic-Birkenau".

Najveći transporti su 1944. stigli iz Mađarske. Tada je deportovano skoro pola miliona ljudi u Aušvic, od kojih je 90 odsto ubijeno odmah. Početkom januara 1945. Rusi su se približavali Aušvicu. Da bi prikrili zločin, Nemci su minirali krematorijume i iz logora izveli oko 80.000 ljudi, koje su poveli prema logorima u Nemačkoj. Taj događaj, u istoriji je zabeležen kao Marš smrti.

"Na konjima su ti ljudi gurali te sanke i spavali smo po nekim za sušenje sena, a po danu smo hodali. Išli smo prema jednoj željezničkoj stanici, u to vreme, naravno, to nismo znali, danas znam da se zvala Glajvic (Gleiwitz), tamo su nas strpali u otvorene vagone za prevoz uglja u jedan vagon od 70, 80 ljudi. Ko je bio slabiji, taj je pao dole, to mi je spasilo život, jer sam pao dole, na mene su drugi i to me je grejalo, jedino mi je ova desna noga bila smrznuta, ona je virila van i ona se smrzla", svedoči Branko Lustig.

Tokom Marša smrti, sve one koji nisu mogli da hodaju, nacisti su usput ubijali. Acu Singera je spasilo to što je znao mađarski jezik. Singer se spasio i vratio u Jugoslaviju.

Mladi Lustig je stigao do Bergen-Belsena, koncentracionog logora na severu Nemačke.

"Bio je strašan smrad, užasan i već sam video te kupove, izgledali su kao drva, zelene, naslagane, izgledali su kao drva naslagana, i to su bili ljudi... Tamo je bilo i nepregledno brdo ljudi koji su hodali, kao danas što vidimo ove zombije na filmovima, kao zombiji", priča Branko Lustig i dodaje: "Hranu smo dobijali tako što smo uzeli jednu limenu šolju i rečeno nam je da uzmemo jednog mrtvaca i da ga vučemo do mesta gde dele hranu. Moj mrtvac je izgubio glavu putem, tako da mi nisu hteli dati..."

Britanske trupe oslobodile su Bergen-Belsen 15. aprila 1945. Zatekli su oko 60 hiljada logoraša i 13 hiljada leševa, koji su okolo ležali. Polovina logoraša je bila teško bolesna, a među njima i Lustig, koji je imao tifus. Spasio ga je Jovo Arsenić, kapetan jugoslovenske vojske u zarobljeništvu i član Komunističke partije, koji je po nalogu partije okupljao Jugoslovene logoraše i pomagao im. Našao ga je u baraci, bolesnog. Očistio ga je od vaški, oprao i promenio mu zavoje.

Arsenić mu je rekao da pretposatvlja da mu je majka u Bergenu. Da bi stigao do mame, greškom je upao u kamion pun Poljaka, jer su pevali "Hej Sloveni". Kada je shvatio da je u pogrešnom kamionu, zaplakao je i izbacili su ga usred šume.

Tada je naišao džip sa pripadnicima izraelske dobrovoljačke jedinice, koja se borila u sklopu britanske vojske. Ispostavilo se da je majka bila udaljena od njega na manje od kilometra. Do septembra su bili u Štendhudu, u jednom sanatorijumu, gde je Branko lečio pluća. Odatle su se vratili u Čakovec.

"Ja nikada nisam bio član partije, ali ne mogu sa mirom da slušam da se stalno blati i govori protiv te partije koja je jedno od svojih delovanja, osim što se borila protiv fašizma i fašista, osim toga, po tim logorima učila ljude kako da spašavaju živote", navodi Lustig.

Porodica Mandić nije krenula na Marš smrti. Ostali su u Aušvicu sa logorašima, za koje su Nemci procenili da će uskoro umreti, jer je životni vek logoraša, zbog uslova života, količine hrane i sl. bio programiran da traje oko šest meseci. Za nekoliko dana umrlo je hiljadu logoraša. Olegovi su pokušali da preko sovjetskih oficira, predstavnika Crvenog krsta ili novinara, prenesu vest svojima da su živi i da se nalaze u Aušvicu. U to vreme Olegov deda je u oslobođenom Beogradu bio Titov predstavnik u Kraljevskom namesništvu, sve do ukidanja monarhije i osnivanja FNR Jugoslavije krajem 1945. I tako su nakon mesec i po dana, poslednji logoraši, iza kojih su se zatvorila vrata Aušvica, bili upravo Jugosloveni.

Prema za sada zvaničnim podacima, nacisti su u Aušvic deportovali oko 15.000 Jevreja sa prostora bivše Jugoslavije. Iz današnje Srbije deportovano je 8.000 Jevreja, od kojih su 85 odsto bili Jevreji iz Bačke, koji su stigli u Aušvic 1944.

Domaći istoričari prave bazu podataka o žrtvama Aušvica.

U Muzeju sećanja "Aušvic – Birkenau", 1963. postavljena je prva izložba sećanja na stradale Jugoslovene u zloglasnom logoru.

Jugoslavija se raspala u krvavim ratovima devedesetih godina prošlog veka. Na ulazu u Paviljon 17 danas je natpis Jugoslavija izbrisan, a eksponati su vraćeni u Muzej naroda Jugoslavije u Beogradu. Prostor nekadašnje izložbe je prazan.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...