Izvor: Politika, 18.Jul.2011, 23:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kajmak za Ameriku

„Mlekara Šabac” na glavnom američkom sajmu prehrambenih specijaliteta

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Ako postoji gurmanski raj, on se prošle nedelje mogao videti (i okusiti) u najvećem konferencijskom centru američke prestonice, pod čijim je svodovima, na prostoru od 30.000 kvadratnih metara, svoje specijalitete za oči, nos i nepca, izložilo 2.400 proizvođača iz svih krajeva sveta.

Ovaj najveći sajam đakonija na severnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << polovini američkog kontinenta, nije bio za široku publiku, već samo za profesionalce iz esnafa prehrambenih specijaliteta i ponekog zainteresovanog novinara. Moja radoznalost  je bila dodatno podstaknuta činjenicom da je svoj štand, među kompanijama iz 80 zemalja, imao i jedan naš proizvođač: „Mlekara Šabac”, deo koncerna „Farmakom”.

Pre nego što sam ga pronašao, dosta sam se „naputovao” između štandova, na kojima je moglo da se vidi i proba sve što se kvalifikuje kao „fensi fud” –napravljeno i upakovano tako da zagolica sva čula, i na kraju otvori novčanik, ne ovde, nego u posebnom delu nekog supermarketa ili prehrambenog butika.Jer, ovo nije hrana da se utoli glad, već da se ugodi sebi. Sirevi, sosovi, „apetajzeri”, slatkiši, začini… U proseku, Amerikanci iz svojih budžeta za hranu, prema statistici Severnoameričkog udruženja proizvođača prehrambenih specijaliteta, četvrtinu troše upravo za ovakve gurmanluke. Promet koji se ostvari u ovoj kategoriji, prošle godine je premašio 70 milijardi dolara.

Veliki kolač. Može li neku mrvicu da uknjiži i naša prehrambena industrija, konkretno šabačke mlekadžije, bilo je prvo pitanje koje smo, kad smo naš štand konačno pronašli, postavili inžinjeru Vojislavu Živanoviću, direktoru za investicije i razvoj novih tržišta.

Na štandu je inače dominirala rashladna vitrina sa plavo-belim kutijama šabačkih sireva i kajmaka. Ili „a la kajmaka”, da budemo precizniji.

Gužva je bila očigledna: direktor Živanović, bar za vreme koje sam proveo tamo, često je vodio verbalnu simultantku, izdajući uputstva „posadi”, zakazujući razgovore i pružajući objašnjenja.

„Veoma smo zainteresovani za američko tržište”, kaže, i sa dosta samopouzdanja, obrazlaže uverenje kako „Mlekara Šabac” ima robu koja ovde može da se proda.

„Izabrali smo jednog distributera u Čikagu, dobili smo sve potrebne sertifikate i već izvozimo. Naš pristup je ’korak po korak’: robu prvo ponuditi onima koji znaju šta je feta i šta je kajmak, pa smo zato krenuli od Čikaga, pošto je tamo najviše ljudi ne samo iz Srbije, nego i sa Balkana. Posle toga, slede pregovori sa velikim lancima”, kaže direktor mlekare Živanović.

Kaže, zatim, da su sa dva takva lanca razgovarali prošle godine i da se stiglo do faze testiranja proizvoda. Napominje i da je svestan da je američko tržište veoma probirljivo i da nije dovoljno, čak ni „među našima”, robu prodavati samo na „zavičajnim” osnovama. Važniji od toga su kvalitet i cena.

Kad je o prvom reč, sagovornik nam kaže da to nije problem, jer „Mlekara Šabac” svoj proizvodni program gradi na prirodnim sirovinama, bez aditiva i bilo kojih drugih primesa u mleku.

Ovo drugo – „pošto seko mleko” – takođe nije razlog za glavobolju. „Uklapamo se sa cenom koju već dajemo za rusko i tržišta bivšeg Sovjetskog Saveza, tako da nismo u poziciji nekih drugih kompanija koje ovde dolaze sa računicom da će u početku da gube. Pošto treba platiti dug transport i carinu, od pomoći su svakako i državne subvencije, pošto je hrana strateški proizvod Srbije. Na nama je da se izborimo za opstanak na ovom tržištu”, kaže direktor Živanović.

Na pitanje  da li je „a la kajmak” isto što i pravi kajmak Direktor Živanović objašnjava da je „u Americi mnogo mlečnih proizvoda deklarisano kao kajmak, ali nisu mu ni blizu. Iako je tačan naziv onoga što nudimo ’kao kajmak’, ne varamo. Od istih sastojaka je kao pravi, a eksperimentišemo i sa metodom koja će omogućiti i da po izgledu bude kao onaj sa pijace”.

Na kraju optimistički poručuje kako se nada da će dogodine u ovo vreme doći ne samo na ovaj sajam, nego i da se uveri kako šabački kajmak i šabačka feta (ovde pod robnom markom „mediteraneo”) idu u američkim samoposlugama.

Na štandu sam upoznao i Aleksa Burekovića, koji je početkom devedesetih iz Slavonskog Broda ovde došao kao turista i, zbog već poznate gužve kod kuće, ovde ostao i „iskoristio šansu”. On je taj distributer iz Čikaga koji je početni oslonac „Mlekari Šabac”. Njegova firma „A. B. kompani”, distribuira prehrambene proizvode iz cele bivše Jugoslavije. Od desetak miliona dolara prometa koji pravi, oko trećinu donose iz Srbije. Pored „Šabačke mlekare”, već dugo radi sa „Takovom”, „Bambijem”, „Pionirom”, „Čokom”, „Rubinom”, „Soko-Štarkom”, „Knjaz Milošem”…

Najbolje mu idu proizvodi iz Hrvatske – „Podravka”. Nije velika tajna zašto je to tako, jer „oni su na ovom tržištu već 30 godina”.

To znači da „Šabačka mlekara”, pored svih sertifikata koje je već pribavila, mora da obezbedi i strpljenje. Živanović je, veoma zadovoljan glavnim podatkom: oni koji jednom kupe ”a la kajmak”, dolaze ponovo, što je u trgovačkom poslu, koji tek započinje – najvažnije.

Milan Mišić

objavljeno: 19.07.2011

Nastavak na Politika...