Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 14.Feb.2016, 06:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

FT: Preti li nam repriza tridesetih?

Čitajući ponovo biografiju Hjalmara Šahta, Hitlerovog bankara, koju je napisao Džon Vajc, primetio sam interesantne paralele između tridesetih godina 20. veka i sadašnjeg vremena, o kojima ranije nisam razmišljao. Poznato je da se Hitler oslanjao na Šahta, svog centralnog bankara, da mu pomogne u planu ponovnog naoružavanja. Ali Vajc je takođe istakao – što je potencijalno relevantno za evrozonu danas – da je Šaht uspeo da ostvari svoju neuobičajenu politiku u Rajhsbanci samo >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << zato što je imao podršku diktatora.

Ako bi na vlast u velikoj zemlji evrozone došao ekstremistički vođa – na primer u Francuskoj ili Italiji – šta bi se dogodilo kad bi se centralnom bankaru dodelila ovlašćenja koja je imao Šaht? I koje su šanse da takav tim postigne uspeh u kratkoročnom ekonomskom rastu?

Dopustite mi da otvoreno kažem da nikoga ne poredim s Hitlerom, niti sa Šahtom. Moj se stav tiče toga šta sve neortodoksni centralni bankar može postići uspeh ukoliko ima političku podršku za raskid s uobičajenom praksom.

Šaht je kao predsednik Rajhsbanke imao samo dva ograničenja – prvo 1929, kada je doveo do okončanja hiperinflacije koja je uništavala Nemačku, te u periodu od 1933. do 1939. Teško ga je identifikovati s jednom ekonomskom perspektivom: dvadesetih godina bio je za zlatni standard, ali se nakon toga, početkom tridesetih, suprotstavio konsenzusu koji se zalagao za politiku štednje i deflacije. Šaht je s pravom isticao da Nemačka nije uspevala da podnese troškove reparacije navedene u Jangovom planu, koji je usvojen 1929. godine.

Po povratku u Rajhsbanku, Šaht je organizovao jednostrano restrukturiranje privatnog duga u vlasništvu nemačkih kompanija prema strancima. Nemačka je ekonomija već imala koristi od povlačenja iz zlatnog standarda 1931. godine, a Šaht je gomilao podsticaj na podsticaj. Jedan od razloga Hitlerove početne popularnosti u Nemačkoj bilo je brzo oporavljanje od depresije, što je bez sumnje bilo potpomognuto mešavinom labave fiskalne i monetarne politike.

Trenutna politička praksa u Briselu i Frankfurtu, koja je raširena u severnoj Evropi, ima određene paralele s deflatornim stavom iz tridesetih godina 20. veka. Današnji političari i glavni bankari usredsređeni su na fiskalne ciljeve i smanjenje duga. Kao i u ranim tridesetim godinama, politička praksa ima patološke kvalitete. Kad god im ponestane izgovora, današnji se centralni bankari pozivaju na "strukturne reforme", iako nikada ne navode precizno šta bi se tim reformama moglo postići.

U principu, ekonomske probleme evrozone nije teško rešiti: Centralna evropska banka svakom bi građaninu mogla dati ček na 10.000 evra. Problem inflacije bio bi rešen za svega nekoliko dana. Ili bi ECB mogla da izda svoje priznanice, kako je to Šaht uradio. Ili bi EU mogla izdati dug koji bi ECB kupila. Postoji mnogo načina za štampanje novca. Svi su oni veličanstveni – i protivzakoniti.

Danas u evrozoni nema nacističkih stranaka, osim u Grčkoj. Ali Italija i Francuska imaju desničarske populističke stranke koje se očigledno ne slažu s trenutnim političkim konsenzusom. Zamislite scenario u kojem Bepe Grilo, vođa italijanskog Pokreta pet zvezda, osvaja vlast u Italiji na izborima 2018. godine. Mandat Ignjacija Viskoa, guvernera Narodne banke Italije, ističe u novembru iste godine. Gospodin bi Grilo bio u poziciji da imenuje svog centralnog bankara. Možda bi odabrao nekoga ko je snalažljiv i beskrupulozan kao Šaht i ko bi bio u stanju da osmisli izlaz Italije iz evrozone putem paralelnog valutnog režima u periodu tranzicije, nevraćajući spoljni dug. Devalvacija i porast investicija u javnom sektoru, što bi bilo moguće po novom režimu, mogli bi odmah dovesti do ekonomskog rasta.

Ako bi Marin le Pen postala predsednica Francuske 2017. godine, morala bi da sačeka četiri godine pre nego što bi mogla da preuzme kontrolu nad Nacionalnom bankom Francuske. Mandat guvernera Fransoa Vileroja ističe tek 2021. godine. Imajući u vidu moć koju ima predsednik Francuske, gđi Le Pen ne bi bila potrebna podrška centralnog bankara da radi šta god poželi.

Ne sumnjam da bi se bilo koja populistička vlada u Evropi završila katastrofom, ali na kratke staze i dalje bi se mogao postići ekonomski rast, a upravo je to ono što ih čini toliko opasnim.

Ipak, ne treba da očekujemo reprizu prošlosti. Kako je to Karl Marks rekao, ovo će biti istorija koja se ponavlja, prvo kao tragedija, a zatim kao farsa. Čak bi i ova blaža verzija tridesetih godina 20. veka mogla biti neka vrsta tragedije. Okončao bi se period sve većeg ujedinjenja u Evropi, a evro-eksperiment završio bi se neuspehom.

Prevela Bosiljka Vukov

Autorska prava The Financial Times Limited 2016

(c) 2016 The Financial Times Limited

Ovaj tekst objavljujemo u okviru saradnje Radio televizije Vojvodine i londonskog Financial Timesa

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...