Izvor: Politika, 30.Avg.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikolaje Čaušesku je bio „lisica”
Majstor fotografije priča o svojoj ženi kao uzoru za slikanje akta, razgovoru s Mirom Marković i Slobodanom Miloševićem, „teči” Brunu Krajskom, sebi kao slepom putniku uz mrtvog Tita...
Majstor fotografije Tomislav Peternek postavio je prošlog meseca u galeriji „Grafičkog kolektiva” u Beogradu svoju 50. samostalnu izložbu pod imenom „Oda životu”. To je njegov uspeo eksperiment na temu ženskog akta.
Snimao je posledice ratova, zemljotresa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i niza patnji, pa je, kaže, došlo vreme da se malo opusti. Zato ističe: „U mom objektivu konačno se našla pesnikinja, koja je, srećom, moja žena Magda Peternek (47)”.
Rođen je 22. maja 1933. u Vinkovcima. Fotografijom se bavi od 1954. u „Svetlosti” iz Kragujevca, pa u Beogradu u „Borbi”, „Sportu i svetu”, „Mladosti”, „Jugoslovenskoj reviji”, „Ekonomskoj politici”, NIN-u... Radio je i za „Rojters”, „Istlajt”, „Kontrast”, Unicef...
Živi u Beogradu. Iz prethodnih brakova ima petoro dece, a od njih dvoje unučadi i dvoje praunučadi.
Šta vas je povelo temi ženskog akta?
Magda je moja velika inspiracija. Prethodnim fotografijama ilustrovao sam njenu knjigu pesama „Kucaj mi na srce”. U toku ovog rada shvatio sam koliku energiju i lepotu ona nudi objektivu. Uglavnom sam je ogrnuo samo talasom i morskom penom koja klizi niz obline njenog tela.
Gde su nastale ove fotografije?
Uglavnom na Kraljičinoj plaži i u maslinjacima Crne Gore. Stablo masline asocira me na strast i istrajnost. Magda se potpuno prirodno osećala u maslinjacima i na peščanim plažama, pa je njena lepota u tom ambijentu imala posebnu dimenziju.
Kad ste stekli ova iskustva?
Odavno. Radio sam kao urednik fotografije prva tri broja srpskog izdanja magazina „Plejboj”. U toku tog rada nisam imao osećaj radosti stvaranja, jer je gola žena bila plaćena, pa me nije ni profesionalno inspirisala. Erotsku fotografiju otkrio sam uz Magdu.
Šta vam je donela srpska politika?
Susrete prve vrste. Ja sam rekao istinu Miri Marković, a ne Slobodan Milošević. Kad su jedinice JNA zauzele Vukovar, otišao sam, po zadatku, u njihovu kuću. Sedeli su u dvorištu. Slobodan je otišao da skuva kafu, a Mira me pitala šta se dešava u Vukovaru.
I šta ste joj kazali?
Istinu. Rekao sam joj da je u toku pljačka i da stradaju civili. Zaplakala je. Kad se Slobodan vratio, besno me pitao: „Šta si joj uradio?” Ona mu je, kroz plač, kazala da nisam ja kriv već svi oni koji je lažu, pa i on. Seo je zabrinuto, zaljubljeno je gledao u Miru i ćutao.
Kako vam je bilo u svetu?
Vrlo zanimljivo. Pri susretu s austrijskim kancelarom Brunom Krajskim bio sam u situaciji da, na njegovo pitanje o porodici, pričam o poreklu mojih dedova koji su iz Graslice u Češkoj. Rekao mi je da je njegov deda u tom mestu imao pilanu. U šali sam mu rekao da mi je on, možda, teča...
Kako je reagovao „teča”?
Nedugo zatim, u Austriji je potpisivan sporazum između Amerike i Rusije o ograničenju nuklearnog naoružanja. Krajski mi je tada omogućio da budem u prvom redu fotoreportera. A bio sam i slepi putnik u Plavom vozu na putu iz Ljubljane u Beograd.
Kako vam je bilo uz mrtvog Tita?
Uvek sam činio sve da budem u žiži događaja i da imam fotografije koje nude samo iskrenu priču. Tako je bilo i tog dana kad je u Ljubljani umro Tito. Jednoj Majdi sam, prethodno, slikao decu, a ona je overavala propusnice za kretanje u povorci.
Šta je potom bilo?
Kad sam došao do voza za Beograd, bio sam uz kovčeg pokojnika. Zapalio sam tompus i, kao „važna” ličnost, ušao u vagon s gardistima. Ništa me nisu pitali. Dok sam slikao narod u Zagrebu video me Titov sekretar Blažo Mandić. Ništa mi nije rekao, ali jeste političarima: „Stari je umro, a mi već imamo slepog putnika.” Ipak, dobio sam piće i nastavio da fotografišem.
Kad vam je bilo najteže?
Polovinom osamdesetih išao sam s Franom Barbijerijem, novinarom NIN-a, u Bukurešt. Imali smo intervju s Nikolajem Čaušeskuom, predsednikom Rumunije. Tri dana su nas držali u nedoumici da li će nas primiti i gde. U intervjuima ove vrste tražim onaj izraz sagovornika koji mu je i slika karaktera. Čaušesku je, po mom mišljenju, bio „lisica”. Imao sam takvu sliku, ali nastavio sam da snimam. Kad su njegovi čuvari videli šta radim, izbacili su me iz sale. A imao sam problem i s ljudima iz Bi-Bi-Sija.
Šta su od vas tražili Englezi?
Kad je 1999. počelo bombardovanje Srbije, morao sam da ga otpratim od početka do kraja. Spavao sam često u vreći na nekom krovu. Tako sam 45. dana napravio izložbu „45 paklenih noći Beograda”. Novinarima Bi-Bi-Sija bilo je sumnjivo kako imam snimke nekih pogodaka. Mislili su da mi to neko javlja, pa smo jedne noći bili zajedno i videli su da je to samo stvar procene i upornosti. Tada su napravili filmsku „bajku” o meni. Pričao sam im i o podvodnom snimanju.
Šta vam je najvažnije u poslu?
Najvažnije je da nešto ne slažem mojim fotografijama, Jer, ako jednom nešto namestite, pa to predstavite kao sliku istine, nikada niko neće verovati u iskrenost vaših fotografija pa, podrazumeva se, ni u iskrenost vaših reči.
------------------------------------------------------------------
Leni Rifenštal – primer za ugled
Kad ste zaronili s kamerom?
Imao sam tada već 54 godine. U podvodni svet uvela me Ildi Ivanji. Ona je, kao muzički urednik Televizije Beograd, otvorila mnoga vrata kroz priču o muzici, a mene je uvela u podvodni svet. Bavila se ronjenjem, a ja sam pravio kalendare za „Plavu lagunu”, ronilačke baze u Istri. Primer za ugled bila mi je nemačka Jevrejka Leni Rifenštal, rediteljka filmova za Hitlera. Ona je već kao „baba” zaronila i napravila fantastičnu knjigu o podvodnom svetu. Imao sam i ja bezbroj izložbi o podvodnom životu. Snimao sam i kamerom. RTS je emitovao moj školski program o podvodnom svetu koji se zvao „Šesti kontinent”. To su bile polučasovne emisije. Obišao sam sva mora sveta.
Slavko Trošelj
objavljeno: 31.08.2014.
Pogledaj vesti o: Zemljotres
.jpg)
