Izvor: Vostok.rs, 08.Dec.2016, 11:43   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Crna Gora posle „puča“: Konflikt se nastavlja

Tokom poslednjih nedelja bilo je nekoliko važnih događaja u samoj Crnoj Gori i izvan njenih granica. Milu Đukanoviću je ipak pošlo za rukom da formira vladu, s tim što predstavnici opozicije i dalje bojkotuju sednice Parlamenta. Delegacije crnogorske opozicije posetile su Rusiju, Berlin i Beograd. Za to vreme je loša vest po Đukanovića stigla iz SAD, gde je predsednik američkog Komiteta za spoljne poslove Bob Korker odložio ratifikaciju Protokola o ulasku Crne Gore u NATO. „Ruska reč“ je zamolila eksperte da daju ocenu ovih događaja i svoje viđenje razvoja situacije.
Koga je i zbog čega posetila crnogorska opozicija?  

Prošle nedelje su Moskvu posetili lideri Demokratskog fronta Crne Gore, koji je opozicija Đukanoviću. Predsednik Nove srpske demokratije Andrija Mandić i predsednik Demokratske narodne partije Crne Gore Milan Knežević sastali su se sa zamenikom predsednika Državne dume RF Petrom Tolstojem i Putinovim savetnikom Sergejem Glazjevom , a gostovali su i na ruskoj televiziji. Moskva nije jedina prestonica kojoj crnogorska opozicija pokušava da prenese svoje viđenje opasnih događaja u Crnoj Gori. Druga delegacija Demokratskog fronta je u isto vreme boravila u Berlinu, gde su njene članove, po njihovim rečima, saslušali poslanici Bundestaga. Sada su na redu Pariz i Brisel. Milan Knežević je takođe saopštio da je u ponedeljak 5. decembra održan susret sa srpskim premijerom Aleksandrom Vučićem. „U potpuno otvorenom razgovoru sa premijerom Vučićem od njega sam tražio jasan i nedvosmislen odgovor da li je Srbija odustala od koncepta vojne neutralnosti. Dobio sam odgovor da će Srbija i dalje ostati vojno neutralna država, što meni kao predsjedniku partije koja se zalaže za vojnu neutralnost omogućava da još snažnije i argumentovanije promovišem koncept vojne neutralnosti četiri države na Balkanu (B-4 Crna Gora, Srbija, BiH, Makedonija) u kojem bi Srbija trebalo da bude nosilac te ideje, a Crna Gora moderator“, rekao je Knežević.

„Za crnogorsku opoziciju Moskva je, naravno, posebno mesto, jer je jedan od temelja političkih stavova Demokratskog fronta Crne Gore formulisan kao očuvanje prijateljskih odnosa sa Rusijom“, piše Jevgenij Krutikov u ruskom listu „Vzglяd“. U razgovoru sa dopisnikom lista „Vzglяd“ Andrija Mandić je naglasio da se on i sve pristalice Demokratskog fronta Crne Gore zalažu za očuvanje nacionalnog identiteta Crnogoraca kao dela srpskog i pravoslavnog sveta. Po njegovim rečima „Đukanovićev režim već 25 godina planski formira u Crnoj Gori ’novog čoveka’ orijentisanog na ’zapadne vrednosti’ u njihovom izopačenom smislu. Sa tog gledišta se Demokratski front Crne Gore shvata kao koalicija stranaka konzervativne desnice koja Rusiju doživljava kao prirodnu saveznicu i očekuje od nje podršku, i to ne toliko u političkom, koliko u ideološkom smislu“, naglasio je Krutikov.

Nikita Bondarev je u ekskluzivnom komentaru za sajt „Ruska reč“ pozitivno ocenio aktivnost crnogorske opozicije i u Moskvi i u zapadnim zemljama:
„Po mom mišljenju, crnogorska opozicija je tek sada i upravo sada sve počela da radi kako treba. Mandićev i Kneževićev dolazak u Moskvu, gde su oni primljeni na onom nivou na kome može i treba da bude primljena parlamentarna stranka, kao i odlazak prozapadnijeg krila crnogorske opozicije u zapadne zemlje, upravo je ono što je opoziciji dosada nedostajalo“.

Bondarev je naglasio da je glavni zadatak predstavnika opozicije da prenesu zapadnoj političkoj klasi svoje stavove, kao i činjenicu da crnogorsku opoziciju ujedinjuje kategorično neprihvatanje Đukanovića i korumpiranog i nedemokratskog režima koji su on i njegovi saradnici uspostavili u zemlji.

„To je, naravno, trebalo uraditi daleko ranije, ali oni su to počeli da rade tek sada. Bolje ikad nego nikad“, izjavio je ruski ekspert.

Popov i Širokov – tajanstveni Rusi

U moskovskom susretu Mandić i Knežević su zamolili rusko rukovodstvo da ispita situaciju vezanu za ruske državljane Popova i Širokova koji su optuženi za pokušaj državnog prevrata u Crnoj Gori. Te dve ličnosti još uvek su najtajanstvenije u čitavoj toj sumnjivoj priči o prevratu. Štaviše, nije sigurno da ti ljudi uopšte postoje. Sa ruske strane nije bilo komentara vezanih konkretno za Popova i Širokova, po svemu sudeći na osnovu toga što su ruski zvaničnici u više navrata odbacili bilo kakvu vezanost zvaničnih ruskih struktura za događaje u Crnoj Gori, i pominjali su da je u pitanju dezinformacija koju širi dobro poznata ličnost, dopisnik lista „Kommersant“ Genadij Sisojev.

Po mišljenju Nikite Bondareva, novonastala situacija je zabrinjavajuća.

„Sa naše strane nije bilo nikakvih informacija o tim ličnostima. Crnogorci su dali dosta podataka: prezimena, imena, patronime, pa čak i uzrast, tako da je bilo moguće pronaći te ljude u bazama podataka i reći postoje li oni uopšte. A ako postoje, da li su bili u Crnoj Gori ili u Srbiji, i jesu li mogli negde da se sretnu sa gospodinom Sinđelićem“, izjavio je ekspert. „Mene zabrinjava to što ruska strana nije dala nikakav suvisli odgovor povodom tih ličnosti. Ako ti ljudi ipak postoje, i ako su imali nekakve kontakte sa svim tim provokatorima, onda ne treba to prećutati, nego tu informaciju treba što pre objaviti, a ruske vlasti treba ubedljivo da se ograde od Popova i Širokova. Ja sam uveren da ruske vladajuće strukture nisu imale nikakve veze sa tim događajem“.

Uostalom, čak i crnogorska optužnica pominje „dvojicu ruskih nacionalista“ i opovrgava priču koju je izmislio Sisojev, a koja je zatim „isplivala“ u britanskim medijima.

Govoreći o crnogorskim događajima, zapadni mediji poput lista Guardian i ruski liberalni mediji uopšte ne pominju Sinđelića, ili ga pominju samo uzgred, kao „srpskog nacionalistu-dobrovoljca koji je ratovao u Donbasu“. Međutim, u celoj toj priči on je glavni svedok.

„Tehnički gledano, cela priča se svodi na dvojicu neposrednih učesnika u krivičnom delu. To su Aleksandar Sinđelić i Mirko Velimirović. U optužnici nema nikakvih stvarnih dokaza da te ličnosti imaju veze sa predstavnicima Demokratskog fronta Crne Gore, niti sa državljanima Rusije koji su tobože organizovali ceo taj cirkus, a ni sa Bratislavom Dikićem“, piše Jevgenij Krutikov. „Međutim, Velimirović, koji je poreklom sa Kosova, već je priznao svoju krivicu i spreman je da na sudu potvrdi Sinđelićeve izjave. A ovaj tvrdi da su mu Rusi dali 200.000 evra i zadatak da „okupi brigadu profesionalnih ubica“. Trebalo je da Velimirović kupi 50 automata, kojima bi se naoružala jurišna grupa za napad na zgradu parlamenta i policijsku stanicu. Međutim, Velimirović je sam došao u policiju na dan izbora i dobrovoljno sve priznao“. Milan Knežević to ovako komentariše: „Gde ste vi u istoriji čovečanstva videli da se jedan od organizatora puča preda u tako zgodno vreme, na sopstvenu inicijativu?“

Sinđelićeva ličnost je obavijena velom različitih pretpostavki vezanih za njegove veze sa Donbasom i njegovu famoznu nacionalističku organizaciju „Srpski vukovi“ (koju po svemu sudeći čine samo Sinđelić i par njegovih pomoćnika). Nema, međutim, sumnje da je Sinđelić bandit sa dugogodišnjim iskustvom. „Sinđelić je premazan svim mastima. On je kvintesencija balkanskog bandita, sa karakterističnim manirom govora i gestikuliranja, i sa odgovarajućim pogledima na svet“, piše o njemu Krutikov. „Letimičan uvid u njegovu biografiju je dovoljan da se sastavi popriličan spisak zatvora od Podgorice do Beograda“.

I Bondarev se slaže sa Krutikovom. „Istina je sve što o njemu pišu srpski i opozicioni crnogorski mediji. Taj čovek je kriminalac. Više puta je bio u zatvoru zbog različitih prekršaja, a ni tamo se nije ponašao ’primerno’. Najpre je organizovao nekakve pobune, a zatim je sam iste te pobune sabotirao“. Uz sve to, niko se posebno i ne trudi da sakrije dugogodišnju Sinđelićevu vezu sa srpskim i/ili crnogorskim tajnim službama za koje je on, po svemu sudeći, sve vreme radio.

Sinđelić se ni u Donbasu nije pokazao u najboljem svetlu. On se pojavio tamo u vreme konflikta u svojstvu nekakvog posmatrača, a jedno vreme je čak navodno bio i blizak štabu kontroverznog Igora Strelkova, i to sa nejasnim statusom, ističe u svom materijalu Krutikov. Poznati srpski dobrovoljac Dejan Berić priča da je Sinđelić boravio u Donbasu isključivo kao turista, tj. nije učestvovao u borbenim dejstvima, nije bio ni na kakvim funkcijama, niti je uživao poverenje rukovodstva DNR i LNR. U oktobru je u vezi sa svim ovim crnogorskim događajima na mnogim srpskim i crnogorskim resursima demonstrirana njegova zajednička fotografija sa Radomirom Počučom i NATO-lobistom Vencislavom Bujićem, poznatim po brutalnoj rusofobiji, koji je u to vreme glumio novinara iz Srbije zagrejanog za ideju Novorusije.

Po mišljenju Nikite Bondareva, nema nikakve sumnje da je Sinđelić bio u vezi sa Igorom Strelkovom, ali je i sam Strelkov „prilično specifična ličnost“. Uz sve to, Sinđelić je boravio i u Moskvi, i bio je u kontaktu sa nekim iz Strelkovljevog okruženja, i to u vreme kada sam Strelkov više nije uživao poverenje i kada je marginalizovan, tako da oni ništa krupno nisu mogli zajedno da učine. Naravno, za ono vreme koje je proveo u DNR i Moskvi Sinđelić je mogao stupiti u vezu sa nacionalističkim krugovima i zajedno sa svojim pokroviteljima iz tajnih službi mogao je u tu priču sa kvaziprevratom u Podgorici uvući određeni broj likova poput „Popova i Širokova“ i manje-više verodostojno simulirati „ruski trag“ koji je toliko bio neophodan Đukanoviću. A za to je mogao da iskoristi bilo koga od nekoliko hiljada ruskih državljana koji stalno ili privremeno borave u svojim ili tuđim vilama Crne Gore i bave se sumnjivim poslovima.

Sada Sinđelić preti da će pokazati nekakav snimak iz ruskog Ministarstva odbrane (po mišljenju Jevgenija Krutikova, tokom boravka u Moskvi i Donbasu Sinđelić je snimao sve svoje razgovore, a sagovornicima je postavljao provokativna pitanja i tako prikupljao kompromitujući materijal). Sudski proces će se najverovatnije oslanjati na njegova svedočenja, s tim što još uvek nisu pruženi nikakvi dokazi „Nema ni oružja, ni uniforme o kojoj je bilo reči. Postoji samo svežanj novčanica, a to bar nije problem u Crnoj Gori, koja je pravi raj za švercere. Na kraju imamo situaciju u kojoj jedan momak potvrđuje neobična svedočenja drugog momka, a Milo Đukanović dobija na ruke sudsku presudu u kojoj će pisati da su neki neutvrđeni Rusi, uz pomoć nekih neutvrđenih Srba, pokušali da organizuju prevrat i da ubiju Mila kako Crna Gora ne bi ušla u NATO“, pretpostavlja Krutikov. „Sa tim papirom Đukanović mirne duše može da obilazi sve evropske zemlje predstavljajući se kao žrtva ruskog imperijalizma“.

Opozicija u Crnoj Gori je pod pritiskom veštačke diskreditacije, a falsifikovani sudski proces u vezi sa „pokušajem državnog udara uz rusko učešće“ odvija se punom parom, bez obzira na slab dokazni materijal. Opozicioni političari i dalje bojkotuju sednice crnogorskog Parlamenta, što je po mišljenju eksperta Nikite Bondareva potpuno pravilno, i to ne samo sa političkog, nego pre svega sa moralnog gledišta. Ruski ekspert smatra da bi učešće u formiranju vlade zajedno sa Đukanovićem bilo isto što i priznanje da su protekli izbori bili pošteni i da je priča o ruskoj zaveri protiv Đukanovića istinita.
Komentarišući pretpostavke da u Crnoj Gori mogu početi hapšenja predstavnika opozicije, Bondarev je izrazio nadu da neće doći do tako radikalnih mera:

„Prošle godine je bilo nekoliko situacija u kojima se činilo da će pasti krv. Srećom, Đukanović je i pored sve svoje autoritarnosti ipak shvatio da će prolivanje krvi dovesti zemlju na ivicu pravog građanskog rata. Nadam se da će i sada on shvatiti da se jednostavno ne sme dalje raspirivati ova konfrontacija. Mnogi ljudi koji su na izborima glasali za Đukanovićevu stranku i njene satelite preći će na stranu opozicije ukoliko počnu hapšenja i dođe do pravog građanskog otpora. Tu, naravno, veliki značaj ima i stav Pravoslavne crkve i mitropolita Amfilohija, koji je od samog početka svesrdno podržao opoziciju. Ne treba zanemariti Pravoslavnu crkvu kao faktor koji takođe može da mobiliše stanovništvo Crne Gore.

Ne treba zanemariti ni spoljni faktor. Đukanoviću ne ide u prilog nedavna vest da „Trampov čovek odlaže ratifikaciju Protokola o pristupanju Crne Gore NATO-u“. Kako saopštavaju mediji, predsednik američkog Komiteta za spoljne poslove Bob Korker ne gleda blagonaklono na članstvo Crne Gore u NATO-u, zbog čega se odlaže ratifikacija protokola o pristupanju. Inače, u celini gledano, Trampov dolazak u Belu kuću menja konstelaciju snaga, koliko god da su mnogi ruski političari i eksperti skeptični prema ličnosti novog predsednika SAD. Po mišljenju Nikite Bondareva, zasada niko ne zna šta se može očekivati od nove Trampove administracije. Međutim, njegova pobeda je dobra već samim tim što Tramp, za razliku od klana Klintonovih (porodica Klinton i ljudi iz njihovog okruženja uložili su velika sredstva u infrastrukturu na Kosovu), nema nikakav lični odnos prema balkanskom regionu, i nema već formirane simpatije ili antipatije. „Zbog toga možemo očekivati od Trampa manje pristrasnosti nego što bismo očekivali od Hilari Klinton. Ja se veoma nadam da će tako i biti“, istakao je ekspert.

Rina Bikova, Ruska reč

Pogledaj vesti o: Milo Đukanović

Nastavak na Vostok.rs...