Izvor: Story, 07.Feb.2016, 16:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikola Bulatović: Nemerljiva je radost igre
Uoči premijere novog mjuzikla, glumac Pozorišta na Terazijama otkriva kako se s dve leve noge snalazi u ovom zahtevnom žanru, može li se verovati ženi koja laže i zašto je važno sačuvati dete u sebi
Foto: Vladimir Šporčić
Muzički talenat i spremnost za scenu Nikola Bulatović pokazao je već s pet godina, kada je snimio prvi singl. Do kraja srednje škole snimio je čak četiri albuma i nastupao nebrojeno puta, a onda je odlučio da studira glumu. Kao član >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << ansambla Pozorišta na Terazijama, poslednje dve decenije uspešno spaja svoje talente i ljubavi igrajući u mjuziklima, a pre četiri godine oprobao se i kao autor i reditelj mjuzikla Glavo luda. Igrao je i u brojnim filmovima, a poznat je i kao glumac i režiser sjajnih sinhronizacija animiranih filmova. Za Story govori o mjuziklu Sweet Charity, čija je premijera 27. januara u Pozorištu na Terazijama, ali i o tome kako vaspitava sinove, zašto rado odlazi u Kopenhagen i o kakvim predstavama mašta.
Story:Približava se premijera mjuzikla Sweet Charity. Kako biste ovu predstavu i svoj lik u njoj opisali našim čitaocima?
- Predstava priča o traganju za ljubavlju. O večitim pitanjima i preispitivanjima: Šta je to ljubav, da li je to ona prava, da li je tu ili se čeka? Da li je za sva vremena ili samo trenutna? Što se tiče mog lika, Oskara Lindkvista, to je osoba koja traga kao i Čeriti, samo na svoj specifičan način. Otuđen, nesiguran, samac željan prave ljubavi. Kompleksan lik. Nadasve inspirativan u svakom segmentu priče koju pričamo.
Story:Važan deo predstave čini odnos između Čeriti i Oskara. Ona krije svoje zanimanje, u strahu da će izgubiti njegovu ljubav. Kakav je vaš stav prema laganju, odnosno prećutkivanju? Do koje mere se može verovati ženi koja laže?
- Odnos Čeriti i Oskara klasična je priča o pronalaženju i razilaženju. Oni su dvoje ljudi koji traže svoju sreću, ali da li je pronalaze? Na tren se učini da je to prava ljubav, ali... Pravi način za funkcionisanje dvoje ljudi jeste govoriti istinu. Laž vas blokira, oduzima mogućnost da razvijate ljubav.
Story:Muzičku karijeru počeli ste kao dete, a od tada ste izdali pet albuma i sarađivali s različitim muzičarima. Kako ste se ipak odlučili za glumu i da li uspevate da bude verni obema ljubavima?
- Moja muzička karijera počela je davne 1977. pesmom Plivač kojom sam uplivao u taj svet. Bio sam mali, ali sve se vrlo brzo razvijalo u pravcu koji je obeležio moju budućnost. Od 1979. do 1989. izdao sam četiri solo albuma za PGP RTB, a 2001. i album Paravan. Kada sam upisao FDU, moj životni put promenio je pravac. Diplomirao sam 1997. u klasi profesora Milenka Maričića predstavom Mali princ. Prijavio sam se na audiciju za predstavu Briljantin (1995) i postao stipendista Pozorišta na Terazijama, čiji sam član postao tri godine kasnije. Trudim se da muziku ne zapostavljam, ali sada je u malo drugačijoj funkciji i mnogo mi je pomogla da lakše savladam komplikovane zahteve mjuzikla.
Story:Pošto vam je pevanje prva profesija, s tim sigurno nemate problema kad radite mjuzikle. Kako stojite s plesom? Koliko je zahtevna koreografija u ovom komadu?
- U novoj predstavi nemam nijednu koreografiju. Moj lik ne igra. Inače, koreografije u predstavi s kojima se bore moje kolege, balet i hor, veoma su komplikovane. Nije im lako, naporno rade i biće fantastični. A ja za sebe kažem da imam dve leve noge. Koreografi koji su radili sa mnom znaju da mi je potrebno ozbiljno vreme kako bih savladao tehniku. To je segment koji mi ide najsporije. Gluma, pevanje, pa ples – to je moj raspored.
Story:Svojevremeno ste režirali mjuzikl Glavo luda, koji je publika odlično prihvatila i koji se i dalje igra u Pozorištu na Terazijama. Imate li planova za novi rediteljski projekat?
- Glavo luda je predstava koja predstavlja neki novi početak u mom bavljenju pozorištem. Igra se i dalje na zadovoljstvo publike i to već četiri sezone. Nadam se da će trajati. Novih ideja ima, samo je vremena malo. Razmišljam o adaptaciji knjige Mulen ruž i radu na autorskoj muzici, kao i o nekoj regionalnoj saradnji i na temu muzike Dina Dvornika. Videćemo šta će od toga biti.
Story:Često radite sinhronizacije animiranih filmova i pozajmljujete glas crtanim junacima. Koliko je to glumački izazovan posao? Šta vas privlači njemu?
- Dugo sam u sinhronizacijama, nekih 20 godina i trudim se da deci priuštim dobru i kvalitetnu adaptaciju na naš jezik. To je veoma odgovoran i važan zadatak. Deca su naša buduća pozorišna publika koju edukujemo da poštuju duh jezika i da ga pravilno koriste.
Story:Ko vam je omiljeni crtani lik?
- Meda u velikoj plavoj kući, Hensonova produkcija s predivnim songovima. Zaista smo se trudili i mislim da smo ostavili trag u domaćoj sinhronizaciji.
Takođe sam režirao dosta filmova za bioskope: Pčelica Maja, Asteriks, Malci, Mali princ...
Story:Otac ste dvojice dečaka. Šta smatrate važnim za vaspitanje u današnje vreme kada su deca izloženija različitim negativnim uticajima više nego ikada ranije?
- Supruga i ja trudimo se da im priuštimo kvalitetno i bogato detinjstvo koliko god možemo. Ne štedimo se i uživamo u svakom trenutku sa njima. Svetski sistem radnog vremena utiče na svaku porodicu. Jurnjava za novcem ostavlja ozbiljne ožiljke, ali svaki dan ima dovoljno sati za decu i moramo maksimalno da ih koristimo. Dečji osmeh i radost igre nemerljivi su i ne postoji ništa važnije u životu. Trudim se da zadržim zrno deteta u sebi i na taj način uživam u svakom satu sa svojom decom.
Story:Šta je ono najvažnije što smatrate da moraju da nauče baš od vas?
- Najvažnije što deca uče od nas jesu poverenje, sigurnost i ljubav.
Odrasli zaboravljaju. Nije problem odrastanje, problem je zaboravljanje. A deca ne zaboravljaju.
Story:Javnosti je malo poznata činjenica da ste rođeni u Danskoj, u Kopenhagenu i da vam je majka Dankinja. Kakav je splet okolnosti spojio nju i vašeg oca? Govorite li vi danski i da li odlazite tamo?
- Rođen sam u Kopenhagenu 1972. godine. Moj otac bavio se muzikom i putovao je Evropom. Zadesio se i u Danskoj, a moja majka je s drugaricama dolazila na svirke mog oca. Rodila se ljubav i brzo su shvatili da su stvoreni jedno za drugo. Kada su došli zajedno u Beograd, dobili su mog brata, a četiri godine kasnije, pošto su se vratili u Kopenhagen, i mene. Danski sam naučio u kućnoj varijanti i sa 14 godina savladao sam ga malo bolje kad sam boravio u Danskoj tri meseca tokom letnjeg raspusta. Uvek rado odlazim u zemlju rođenja, a poslednji put bio sam pre godinu dana.
Razgovarala: Vera Nikolić
Izvor: Story
.jpg)
