Izvor: Blic, 25.Apr.2015, 12:47   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Čudesni oporavak migranta iz kombija užasa

Ajzaka I. (30) iz Gane na kombi užasa koji se, prevozeći 54 ilegalna migranta, prevrnuo 24. februara kod Leskovca, još podseća bol u vratu. Za lekare, ali i sve ostale koji su uz Ajzaka bili u proteklih 57 dana, njegov oporavak je čudo: zbog zadobijenih teških povreda vrata i kičme, odmah posle nesreće procenjeno je da će ostati doživotno paralizovan. Međutim, šest dana posle operacije počeo je da pomera ruke i noge, a >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << juče je u dogovoreno vreme ušetao u našu redakciju bez ikakvih pomagala. Jedino imobilisan vrat ukazuje da je povređen.

– Dobro se osećam, odlazim svakodnevno na fizikalnu terapiju zbog vrata, ali i mišića na rukama i nogama koje jedno vreme nisam mogao da pomeram – priča na tečnom engleskom jeziku za „Politiku” Ajzak koji je trenutno smešten u centru za azil u Krnjači, sa oko 250 azilanata.

Odmah po otpuštanju iz Instituta za ortopedsko-hirurške bolesti „Banjica”, pre oko mesec dana, zatražio je azil u Srbiji i sada je u takozvanoj azilnoj proceduri koja može da potraje godinu do godinu i po. Kada se potpuno oporavi, odlučiće šta će dalje.

– Voleo bih da ostanem u Srbiji, jer ovde sam već stekao prijatelje, oduševljen sam ljudima. Ali, problem je što ovde nema posla, a meni je posao potreban da bih se prehranio, ali i obezbedio budućnost svojoj porodici. Za sada je ipak rano da razmišljam o svemu tome, prvo moram da završim sa terapijama koje će trajati sigurno još mesec, dva – objašnjava Ajzak.

U dalekoj Gani, koju je napustio pre više od dve godine u potrazi za boljim životom, vesti o Ajzakovom oporavku s pažnjom prati njegova supruga. I želi sa decom da što pre bude sa njim. Volela bi, kaže Ajzak, da dođe i u Srbiju, da bude uz njega. Ćerka, koja uskoro puni četiri godine, tatu jedva pamti, a sina nikada nije video: supruga se porodila posle njegovog odlaska iz domovine. Decu gleda na slikama preko vajbera, a nedavno mu je stigao i video sa prvim koracima njegovog sina.

Pitamo ga za nesreću. Da li se setio detalja, jer kada smo prvi put pričali sa Ajzakom dok je nepomično ležao u bolničkom krevetu patio je od amnezije.

– Vratilo mi se deo sećanja, pamtim da sam bio u nekom selu u Makedoniji sa tri sunarodnika kada nam je prišao čovek i pitao treba li nam prevoz. Išao sam iz Grčke u Nemačku gde mi je poznanik obećao posao i prihvatio sam, kao i moji prijatelji. Ušli smo u kombi po mrklom mraku, a već je bio pun. Nekako smo se ugurali i vozilo je krenulo. Od početka vozač je išao prebrzo, mi smo vikali da uspori, ali on nas nije čuo zbog staklene pregrade koja je odvajala njegovu kabinu od putničkog dela. U jednom trenutku sam čuo da je nešto puklo i onda je zavladalo ništavilo – priča Ajzak.

Kada je konačno otvorio oči i povratio svest pokušao je da se pomeri, ali nije mogao. Pokušavao je da puzi i tada ga je spazio policajac koji ga je podigao i smestio u ambulantna kola. Pitali su ga za ime, uspeo je da izgovori, ali noge uopšte nije osećao.

– Sećam se kola hitne pomoći koja su mene i još jednog teško povređenog vozila za Beograd. Molili smo za vodu, ali nisu smeli da nam daju. Bili smo obojica uplašeni – priča naš sagovornik.

A onda su u Urgentnom centru KCS pa kasnije u bolnici na Banjici usledili pregledi, operacija, terapije...

– Kada rizikuješ u životu i kreneš na ovakav put kojim sam ja krenuo, nikada ne znaš šta može da ti se desi. Sada mogu samo da budem strpljiv i da čekam potpuni oporavak pa da vidim šta ću dalje. Iako me je tragedija navela da upoznam vašu zemlju, moram priznati da mi se mnogo dopada. U bolnici sam među pacijentima stekao prijatelje koji su mi bezuslovno pomagali, donosili sve što treba, hranili me, oblačili. I sada, iako sam u Krnjači, neki od njih zovu da pitaju kako sam – kaže Ajzak.

A na put u bolju budućnost krenuo je iz Gane zbog siromaštva. Ostao je bez posla u građevinskoj firmi, supruga je bila trudna, a trebalo je prehraniti i malu ćerku. Zato se odlučio na odlazak u neizvesnost. Živeo je i radio sve što je mogao prvo u Turskoj, a zatim i u Grčkoj. Preko Srbije je želeo da stigne u zapadnu Evropu. Izvesno je, međutim, da će još neko vreme ostati u našoj zemlji, a da li će mu ona postati i krajnje utočište, odlučiće posle azilne procedure.

U udesu kombija sa 54 ilegalna migranta, čak 41 putnik je zadobio teške povrede. Jedan od njih je kasnije preminuo, ali se ni do danas ne zna njegov identitet, kaže za „Politiku” Radoš Đurović, izvršni direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, organizacije koja od nesreće neprekidno pomaže povređenim migrantima.

– Mnogi od povređenih su u međuvremenu ozdravili, 12 ih je trenutno u centru za azil u Tutinu, dok se 16 tražilaca azila nalazi u Sjenici. U bolnici na Banjici još se nalazi povređeni iz Nigerije, dok su u Kliničkom centru Srbije dva pacijenta, iz Bangladeša i Sirije. Na Klinici za fizikalnu medicinu KC Niš smešten je jedan pacijent iz Bangladeša, kome će, prema procenama, biti trajno oduzeta jedna strana tela – objašnjava Đurović.

Svi migranti koji su u međuvremenu zatražili azil u Srbiji ušli su u azilnu proceduru koja može da traje i do godinu i po, iako bi po zakonu ona trebalo da se okonča za šest meseci, kaže Radoš Đurović.

– Tražilac azila ne može da radi dok je u proceduri, već posao može da traži tek ukoliko dobije azil u Srbiji, i to kao stranac sa stalnim boravkom – objašnjava Đurović.

Inače, lečenje migranata povređenih u udesu kod Leskovca plaća naša država.

Nastavak na Blic...