Izvor: Blic, 09.Okt.2015, 18:14   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Šta može Marina Abramović protiv mladića koji na internetu okači selfi na kom ga voz udara u glavu?

Marini Abramović uperili su pištolj u glavu, a Jozef Bojs je delio galeriju sa kojotom. Ima li smisla da umetnici danas stavljaju svoj život na kocku pored svih šokantnih slika koje vidimo na društvenim mrežama?

Šta se dešava kada se umetnost i rizik sudare? Od 10. oktobra do 17. januara u Savremenoj Tarner galeriji (Turner Contemporary) u Margejtu u Engleskoj biće otvorena izložba „Rizik” sa  70 ključnih dela umetnika koji su umetnost dovodili do krajnjih granica.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Godine 1974, stojeći pored stola u jednoj galeriji u Napulju, Marina Abramović započela je svoj performans „Ritam 0”. Uputstvo za publiku je glasilo: „Postoje 72 predmeta na stolu koja možete koristiti na meni po želji... Ja sam objekat. Tokom trajanja performansa, ja preuzimam punu odgovornost. Trajanje: 6 sati“.

Među predmetima su bili vekna hleba, parfem, ruža, grožđe, makaze, ekseri, metak i pištolj. Na početku performansa ništa se zaista nije dogodilo. Neko ju je poljubio, neko joj je dao ružu, a onda je publika postajala sve agresivnija.

- Počeli su da me seku po vratu, da piju krv. Nosili su me okolo, postavili me na sto, raširili mi noge i stavili nož između - ispričala je kasnije Marina Abramović.

Neko joj je pocepao odeću, probadali su njeno telo trnjem. Jedan čovek je napunio pištolj, uperio ga Marini u glavu i stavio njene prste oko obarača, pokušavši da ga tako pritisne. Jedan galerista se okomio na provokatora i potencijalnog ubicu, oteo mu pištolj i bacio ga kroz prozor.

- Iz tog iskustva sam shvatila da, ako prepustite javnosti da donosi odluke, možete biti ubijeni - istakla je poznata umetnica čiji je performans deo pomenutog „Rizika”.

Iste godine, tokom svog prvog putovanja u SAD, nemački umetnik Jozef Bojs je izveo performans „Volim Ameriku i Amerika voli mene”. Njega su na aerodromu pokupila kola hitne pomoći, umotala u filcano ćebe, stavila na nosila i prebacila u Galeriju „Rene Blok” gde je osam sati dnevno delio prostoriju sa divljim kojotom. Nakon tri dana, hitna pomoć ga je vratila na aerodrom.

Godine 1975, Kris Barden izveo je poslednji od svojih „opasnih komada” pod nazivom „Doomed”. Ležao je na podu Muzeja savremene umetnosti u Čikagu ispod staklene ploče sve dok neko ne bi uspostavio interakciju s njim. Nakon 45 sati, čovek iz obezbeđenja muzeja mu je doneo čašu vode, pa je on ustao i otišao, a performans je završen.

Only 1 more week until you can enter the gallery at your own #Risk... #RiskMargate pic.twitter.com/EH8PUYC6Fl

U tom trenutku ovi događaji su delovali kao da gledaju u budućnost i oslobađaju umetnike svih stega. Izgledalo je kao da koriste priliku da, uprkos rizicima, stvore nešto novo i otkriju nekakvu istinu.

Ono čemu je performans sedamdesetih težio jeste „autentičan” trenutak, bilo da je to suočavanje sa užasnom gomilom ili komunikacija sa kojotom a najpouzdaniji element tok rizičnog događaja bilo je umetnikovo sopstveno telo.

Ali šta siroti umetnici peformansa danas da rade? Kako mogu da se takmiče u svetu gde mladić iz Kanade sa jednim selfijem zaradi na hiljade dolara tako što na svom jutjub kanalu postavi snimak od 11 sekundi iz Perua u kome ga voz udara u glavu?

Nastavak na Blic...