Izvor: Politika, 09.Okt.2015, 10:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srpski kao većinski i manjinski

Ni­je neo­bič­no da u raz­li­či­tim dr­ža­va­ma je­dan knji­žev­ni je­zik ima raz­li­čit sta­tus: da u jed­noj bu­de ve­ćin­ski a u dru­goj ma­njin­ski. Ali je sva­ka­ko vi­še ne­go neo­bič­no – da je­dan je­zik isto­vre­me­no u is­toj dr­ža­vi bu­de i ve­ćin­ski i ma­njin­ski. Ta­kve pri­me­re (so­cio)lin­gvi­stič­ka li­te­ra­tu­ra, ko­li­ko nam je po­zna­to, i ne be­le­ži. Ka­ko bi ih i be­le­ži­la, kad su oni svo­je­vr­sna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne­ga­ci­ja svih lin­gvi­stič­kih i so­ci­o­lin­gvi­stič­kih za­ko­ni­to­sti. Ali, eto, ta­kav je slu­čaj sa srp­skim je­zi­kom.

Kod nje­go­vog tvor­ca Vu­ka Ka­ra­dži­ća srp­ski je­zik bio je i ime­nom i su­šti­nom je­dan i je­din­stven srp­ski je­zik, a iz po­li­tič­kih raz­lo­ga u dr­ža­vi­ca­ma na­sta­lim ras­pa­dom biv­še SFR Ju­go­sla­vi­je do­bio je vi­še raz­li­či­tih ime­na: „hr­vat­ski“, „bo­san­ski/bo­šnjač­ki“, „cr­no­gor­ski je­zik“. U pod­lo­zi tih ime­na, me­đu­tim, ne sto­je na­uč­no ute­me­lje­ni raz­li­či­ti je­zi­ci. U pi­ta­nju su is­klju­či­vo va­ri­jan­te Vu­kov(sk)og srp­skog knji­žev­nog je­zi­ka, ko­ji je u svom sto­pe­de­se­to­go­di­šnjem ho­du ime­nom naj­pre po­stao srp­sko­hr­vat­ski, a on­da – pri­me­nom kri­te­ri­ju­ma „prav­nog na­si­lja“ – „hr­vat­ski“ i „bo­san­ski“ i „cr­no­gor­ski“.

Pri­hva­ta­nje tih ne­srp­skih ime­na mo­že do­ve­sti, a i do­vo­di, do ne­ve­ro­vat­nog na­uč­nog ap­sur­da – da se je­dan te isti lin­gvi­stič­ki je­zik u is­toj dr­ža­vi mo­že ja­vi­ti i kao ve­ćin­ski i kao ma­njin­ski. Naj­re­pre­zen­ta­tiv­ni­ji pri­mer to­me da­je Re­pu­bli­ka Sr­bi­ja, sa na­uč­nom in­kom­pa­ti­bil­no­sti od­re­da­ba o je­zi­ku u nje­nom usta­vu i nje­nom Za­ko­nu o pra­vi­ma ma­nji­na. U Usta­vu Sr­bi­je, u čla­nu 10, sto­ji da su „u Re­pu­bli­ci Sr­bi­ji u slu­žbe­noj upo­tre­bi srp­ski je­zik i ći­ri­lič­ko pi­smo“ i da se „slu­žbe­na upo­tre­ba dru­gih je­zi­ka i pi­sa­ma ure­đu­je za­ko­nom, na osno­vu Usta­va“. Srp­ski je­zik je, po Usta­vu, u Sr­bi­ji, bu­du­ći je­di­ni slu­žbe­ni, nor­mal­no ve­ćin­ski je­zik. U Za­ko­nu o ma­nji­na­ma su od 2006. kao ma­njin­ski je­zi­ci na­ve­de­ni: „al­ban­ski, bu­gar­ski, bo­san­ski (sic!), ma­đar­ski, rom­ski, ru­mun­ski, ru­sin­ski, slo­vač­ki, ukra­jin­ski i hr­vat­ski je­zik (sic!)“. Tu su, ka­ko se vi­di, i „bo­san­ski“ i „hr­vat­ski je­zik“, i to zbog to­ga što u Sr­bi­ji po­sto­ji hr­vat­ska i bo­šnjač­ka na­ci­o­nal­na ma­nji­na. Zna­či li to da sva­ka na­ci­ja i na­ci­o­nal­na ma­nji­na nu­žno ima­ju i svoj po­se­ban na­ci­o­nal­ni je­zik? Ima­ju li po­se­ban je­zik raz­li­čit od en­gle­skog Ame­ri­kan­ci, ili Austra­li­jan­ci? Ima­ju li po­se­ban je­zik raz­li­čit od ne­mač­kog Austri­jan­ci? I da ne na­bra­ja­mo vi­še.

O iden­ti­te­tu ma­njin­skih je­zi­ka upra­vo se go­vo­ri u Evrop­skoj po­ve­lji o re­gi­o­nal­nim ili ma­njin­skim je­zi­ci­ma, na osno­vu ko­je su, ka­kvog li ap­sur­da, „hr­vat­ski“ i „bo­san­ski“ i pr­o­gla­še­ni ma­njin­skim je­zi­ci­ma u Sr­bi­ji. U toj po­ve­lji se, na­i­me, u nje­nom čla­nu 1, ime­no­va­nom kao „De­fi­ni­ci­ja“, a ko­ji je sav po­sve­ćen od­re­điva­nju re­gi­o­nal­nih ili ma­njin­skih je­zi­ka, ka­že: a) „re­gi­o­nal­ni ili ma­njin­ski je­zi­ci“ su je­zi­ci ko­ji su „raz­li­či­ti od zva­nič­nog je­zi­ka te dr­ža­ve, što ne uklju­ču­je di­ja­lek­te zva­nič­nog je­zi­ka te dr­ža­ve ili je­zi­ke rad­ni­ka mi­gra­na­ta“.

Iz na­ve­de­ne se po­ve­lje nu­žno za­klju­ču­je da dva ili vi­še idi­o­ma ko­ji se ne raz­li­ku­ju ne mo­gu lin­gvi­stič­ki (na­uč­no) bi­ti po­seb­ni je­zi­ci, što će re­ći da je­dan ne mo­že bi­ti ve­ćin­ski a dru­gi ma­njin­ski.

Ali, eto, u Sr­bi­ji, mo­že, jer se srp­ski je­zik ja­vlja i kao ve­ćin­ski i kao ma­njin­ski je­zik. Isti­na, on se kao ve­ćin­ski ime­nu­je srp­skim ime­nom – zo­ve se srp­ski knji­žev­ni je­zik, dok se kao ma­njin­ski ime­nu­je ne­srp­skim ime­ni­ma – zo­ve se „bo­san­ski“ i „hr­vat­ski knji­žev­ni je­zik“. Ta pre­i­me­no­va­nja ne­ma­ju ni­ka­kvog na­uč­nog – ni lin­gvi­stič­kog ni prav­nog – upo­ri­šta, pa, sled­stve­no to­me, i ne mo­gu ne­gi­ra­ti srp­ski ka­rak­ter ne­srp­ski ime­no­va­nih va­ri­ja­na­ta srp­sko­ga je­zi­ka, ko­je su sa­mo zbog tog (ne­srp­skog) ime­na pr­o­gla­še­ne po­seb­nim „ma­njin­skim“ je­zi­ci­ma.

Da bi dva je­zi­ka bi­li po­seb­ni je­zi­ci, oni mo­ra­ju bi­ti raz­li­či­ti po lin­gvi­stič­kim kri­te­ri­ju­mi­ma (ge­net­skom, struk­tur­nom i ko­mu­ni­ka­tiv­nom). To ni­je slu­čaj sa „hr­vat­skim“ i „bo­san­skim je­zi­kom“ kad se oni po­sma­tra­ju u od­no­su na srp­ski je­zik. Bu­du­ći da Evrop­ska po­ve­lja o re­gi­o­nal­nim ili ma­njin­skim je­zi­ci­ma pr­o­pi­su­je da se ma­njin­skim je­zi­kom mo­že pr­o­gla­si­ti sa­mo je­zik ko­ji je „raz­li­čit od zva­nič­nog ve­ćin­skog je­zi­ka te dr­ža­ve“, a da su srp­ski, „hr­vat­ski“ i „bo­san­ski“ sa­mo raz­li­či­ta ime­na isto­ga je­zi­ka, ja­sno je da „hr­vat­ski“ i „bo­san­ski je­zik“ ne mo­gu u Sr­bi­ji ima­ti ni lin­gvi­stič­ki ni prav­ni – ne­go sa­mo sim­bo­lič­ki – sta­tus po­seb­nog je­zi­ka, pa se na nji­ho­ve go­vor­ni­ke ne mo­gu pri­me­ni­ti „usta­vom i za­ko­nom za­ga­ran­to­va­na pra­va da se sud­ski i uprav­ni po­stu­pak vo­di na ma­ter­njem je­zi­ku stran­ke“, jer se po­stu­pak na tom je­zi­ku vo­di i kad se taj je­zik zo­ve srp­skim. Na­zi­vi je­zi­ka bez lin­gvi­stič­ke iden­ti­tet­ske pod­lo­ge pred­sta­vlja­ju sa­mo sim­bo­lič­ku, a ne ko­mu­ni­ka­tiv­nu, funk­ci­ju je­zi­ka.

Za­to za „je­zi­ke“ ko­ji po Evrop­skoj po­ve­lji i ni­su ma­njin­ski je­zi­ci jer su po­du­dar­ni sa srp­skim kao ve­ćin­skim je­zi­kom ne­ma ni­ka­kvog osno­va pr­o­iz­vo­di­ti ne­ka­kve „tu­ma­če za bo­san­ski je­zik“, ni­ti na nji­ma iz­vo­di­ti po­seb­nu na­sta­vu ni­ti pra­vi­ti za ta­kve lin­gvi­stič­ki ne­po­sto­je­će je­zi­ke po­seb­ne udž­be­ni­ke, jer svi ko­ji zna­ju srp­ski je­zik zna­ju pod­jed­na­ko do­bro i „hr­vat­ski“ i „bo­šnjač­ki/bo­san­ski“ i „cr­no­gor­ski“, ko­ji ta­ko­đe tra­ži sta­tus ma­njin­skog je­zi­ka u Sr­bi­ji. Vla­da i dr­žav­ne in­sti­tu­ci­je mo­ra­ju to­ga bi­ti sve­sni i u skla­du s tim mo­ra­ju i de­lo­va­ti. ¶

*Pr­o­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du 

i FI­LUM-a u Kra­gu­jev­cu

Nastavak na Politika...