Izvor: Svet plus, 24.Apr.2017, 11:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ispovest očajne majke: Svaka njegova modrica ostavila je ožiljak na duši!
Svaka njegova modrica, svaka posekotina, kao živa rana pekla je njenu dušu. On je bio njena krv, od njenog se srca odvojio. Njeno su dete maltretirali i šikanirali razbojnici, a ona mu nije mogla pomoći, ničim ga nije mogla zaštiti.Osećala se tako nemoćno, gotovo razoreno, kao da ništa ne može da se promeni.
Svu svoju decu Mirjana je volela podjednako, a opet nekako se prema najmlađem Ivanu ophodila sa najviše nežnosti. Od ranog detinjstva bolešljivo dete, koje se >> Pročitaj celu vest na sajtu Svet plus << teško uklapalo, uvek povučen, izdvojen sa strane, nekako je stalno štrčao. U školi je bio najbolji đak, profesori su ga hvalili, osvajao je razna takmičenja, dobijao diplome. Ipak, izlasci, sport i društvo kao da ga nisu zanimali. Iako je njen suprug Zoran govorio da se ne brine, da mora neko u porodici da bude genije, i kako su takvi ljudi obično čudaci, Mirjana nije mogla da ne oseti neku čudnu tugu kod svog sina.
Kada je otišao u Beograd da studira nadala se da će se promeniti. Retko ko je odoleo opojnom zovu studentskog života, razmišljala je Mirjana. Ipak, Ivan je i dalje kući donosio indeks pum desetki, a od ćerke je saznala da uopšte ne izlazi i ni sa kim se ne druži.
Kada je na drugoj godini studija, došao kući za uskršnje praznike, Ivan je ozbiljnim glasom zamolio roditelje da sednu i sa njim razgovaraju. Rekao je da već godinama pokušava da pobegne od sebe samog i da se izbori sa tim, ali da prosto ne može više da porekne istinu da je homoseksualac. Devojke ga nikada nisu privlačile, oduvek je osećao da je drugačiji. To je jednostavno bilo u njemu, i ma kolio se trudio, nije uspeo da se promeni.
I dok je Zoran vikao na sina, spremajući se da ga udari, Mirjana je samo tiho plakala, a kroz glavu su joj prolazile slike svih onih pretučenih momaka koji su u ovoj zemlji rešili da javno kažu da su drugačiji. Plašila se onoga što očekuje njenog sina u budućnosti, jer Srbija još uvek nije bila zemlja koja trpi raznolikost.
Počelo je sa njenim mužem koji je pokušavao batinama da „istera đavola“, a zatim je izbacio Ivana iz kuće, zapretivši mu da će ga se odreći. Narednih godina nije hteo da čuje za njega. Mirjana mu je krišom slala novac u Beograd, a zahvaljujući tome što je bio odličan student, Ivan je stanovao u studentskom domu i dobijao stipendiju. Ipak, život mu je postajao sve teži. Pretučen je u liftu, od strane studenata, jer se pročulo da je gej. Pretučen je u gradu ispred kafića jer se držao za ruku sa drugim muškarcem. Batine je dobio i na gej paradi. Svoje modrice, prelome i posekotine nosio je herojski i nikada se nije žalio.
Na završnoj godini fakulteta dobio je stipendiju za nastravak studija u inostranstvu, kao najbolji student. Iako joj je bilo žao što neće viđati sina, Mirjana je znala da će njemu biti bolje u Nemačkoj, gde postoji mnogo veća tolerancija prema razlikama među ljudima. A ko zna, možda će i u ovu zemlju, među ove napaćene ljude, tolerancija i prihvatanje uskoro zameniti mržnju i batine, a onda se, možda, i njen sin i ostala deca vrate svojoj kući. Mirjana je želela da joj sin bude blizu, da ga često viđa, ali više od svega je želela da on bude srećan. A ako je za to potrebno da se odseli odavde, nije se bunila. Poželela mu je sve najlepše i sa suzama ga ispratila, tog tmurnog septembra.
Brojala je dane do retkih viđanja i sa čežnjom u srcu očekivala svako njegovo pismo i po neki poziv. Nije mu bilo lako, osećala je to, ali verovala je u bolju budućnost za svog sina. Svu svoju ljubav, svu snagu i veru, sve je uperila u molitvu za njega. Danas, tri godine od kada je Ivan otišao, sve izgleda drugačije. Njen sin izgleda i zvuči srećno, i mada je odlučio da ostane tamo, Mirjana je zadovoljno što je našao svoj mir, makar i daleko od nje.
.jpg)
