Izvor: Politika, 27.Nov.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi smo mi isti
Najvažnija misija Kreativno-edukativnog centra, kako objašnjava predsednica Margareta Kecman, jeste radno osposobljavanje i angažovanje mentalno nedovoljno razvijenih osoba
Kada dođe ponedeljak, od Gorana Trikića verovatno niko nije srećniji. Opere ruke, obuče uniformu i krene u akciju. Tacne se za tren oka zacakle a svaka stolica dođe na „svoje mesto”. Još ako gost priupita nešto, sledi više nego ljubazan odgovor. I tako već pet godina ovaj korisnik Kreativno-edukativnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << centra za mentalno nedovoljno razvijene osobe KECMNRO, pomaže u restoranu „Mekdonalds”. Zahvaljujući ovoj humanitarnoj organizaciji, dvadesetčetvorogodišnji Goran sa drugarima iz Centra dokazuje da smo, kako glasi njihov slogan, svi isti. Od kada je 2002. godine osnovana ova nevladina organizacija, njena najvažnija misija, kako objašnjava predsednica Margareta Kecman, jeste radno osposobljavanje i angažovanje mentalno nedovoljno razvijenih osoba.
– Trudimo se da kroz različite radionice u Centru kod njih stvorimo radne navike i veštine, a potom ih uključimo na otvoreno tržište. Postoji mnogo organizacija koje pomažu ovim osobama ali je Centar prvi pokrenuo radno angažovanje na javnim mestima kao uspešan vid integracije u socijalnu sredinu. Rezultati su vidljivi i merljivi. Oni su postali mnogo samostalniji i što je najvažnije izvukli su se iz izolacije u kojoj su proveli dobar deo života – objašnjava Kecmanova i dodaje da trenutno 60 korisnika Kreativno-edukativnog centra veći deo nedelje provodi radno.
Put do razumevanja nadležnih u velikim kompanijama pokazao se kao trnovit. Prva stepenica koju je trebalo preskočiti bila je predrasuda.
– Poslodavci su poseban svet. Njima je, logično, na prvom mestu profit. Trebalo je uložiti mnogo energije kako bi počeli da razmišljaju na humaniji način i razbili predrasude kako mentalno nedovoljno razvijene osobe ne mogu da daju doprinos društvu kroz rad . Dokazali smo da mogu. Suština je da od partnera iz poslovnog sektora ne očekujemo samo da dobijemo pomoć, već da nam pruže šansu da dajemo. „Mekdonalds” je to prvi prepoznao – kaže Kecmanova.
Rad dece u restoranima ovog internacionalnog lanca brze hrane zasniva se na jednostavnoj komunikaciji sa gostima koji su u početku, priznaje Kecmanova, bili prilično iznenađeni. Vremenom su ih prihvatili, čak i hvalili, što za ovakve osobe predstavlja dodatnu satisfakciju. Zato posle svakog radnog dana kući pođu puni pozitivne energije.
– Presrećna sam kada dođem u „Mek”. Najviše volim da brišem tacne i pomažem kolegama. Slažem se sa svima, posebno sa Goranom koji mi je dobar drug. Mnogo mi je lepo – iskrena je dvadesetdvogodišnja Katarina Lazić koja i ne zna da je, kako otkriva Goranova majka Smiljka, njegova simpatija.
– Gogi kaže da je Kaća njegova devojka i kako najviše voli da radi zajedno sa njom. Dok ga svakog ponedeljka uz kaficu čekam u „Mekdonaldsu” često ih posmatram kako vredno pomažu. Kada neki put ne može da dođe na posao on pozove drugara iz centra da ga zameni, ali zato po svaku cenu nadoknadi propušteni dan. Ponedeljak je za njega svetinja – priznaje mama Smiljka i dodaje kako je rad potpuno promenio Goranovo ponašanje koji je sada odgovorniji, ali pre svega srećniji.
Inicijativu Kreativno-edukativnog centra prihvatili su i „Parking servis”, Jevrejska opština i kompanija „Delta” u kojoj su dve mentalno nedovoljno razvijene devojke postale deo kolektiva maloprodajnih objekata. Na potencijalne opaske zluradih jezika da ovakvi sugrađani zauzimaju radna mesta zdravoj populaciji, Margareta Kecman kaže da o tome nema govora.
– Oni nikome ne kradu posao. Ne primaju čak ni platu, jer Zakon to ne dozvoljava, ali Centar od kompanija, kao nadoknadu za njihov rad, dobija donacije za poboljšavanje uslova rada. Radno angažovanje je vid rehabilitacije i socijalizacije mladih MNRO. Uvek se to mora imati na umu. To što su se neki pokazali kao kompetentni da obavljaju poslove regularnih radnika, nama samo može da godi. Kada su u „Deltinoj” prodavnici uvideli da naše štićenice mogu da ubede mušteriju da nešto kupi, svi smo se oduševili. Ljudi moraju da shvate da se ovakve osobe zadovoljavaju malim stvarima. Trebalo bi da znaju da njima i jedan osmeh znači mnogo – zaključila je Kecmanova.
J. Cvetković
[objavljeno: 27/11/2008]
