Izvor: Glas javnosti, 29.Nov.2008, 19:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Junak u kolicima
- U saobraćajnoj nesreći pre deset godina, kada sam kao suvozač povredio peti i šesti vratni pršljen, ostao sam potpuno nepokretan. Niko nije verovao da ću moći i ruke da pokrenem. Lekari u Institutu „Simo Milošević“ u Igalu su mi oživeli ruke, a podstaknuti mojim slučajem, 60 fizioterapeuta radilo je seminarski rad o mojoj rehabilitaciji - priča Danilo Jovanov (29) iz Kraljeva, bivši student mašinstva i vrhunski košarkaš, koji živi na drugom spratu zgrade koja nema lift i ko >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << zna kada će biti izgrađen.
- Niz stepenište uvek neko mora da me spušta, što dodatno otežava moj život. Neka vrsta spuštalice košta 3.000-4.000 evra. Da bih izašao, treba mi troje ljudi da me snesu dole, a posle i podignu. Lako je to kada je tu neko od drugara, ali desi se da nema nikoga, pa otac, majka i brat moraju da me nose, što mi izuzetno teško pada - priča Danilo, koji bije svoju najvažniju bitku u kojoj poraz nije opcija.
Ovaj mladić je bio sa svojih 19 godina jedan od desetorice najboljih mladih košarkaša bivše Jugoslavije. A onda je prst sudbine učinio svoje - posle saobraćajnog udesa ništa više nije bilo isto - osim Danila.
- Nisam imao nikakve komplekse zbog nepokretnosti, tako da sam se relativno brzo vratio u neki vid normalnog života. Imao sam devojku, izlazio i kretao se sa društvom po gradu. Vremenom sam stvorio takav utisak kod ljudi da me uopšte ne posmatraju kao čoveka koji je u kolicima. I to je ogroman uspeh, razbio sam predrasude mnogim ljudima. To je nešto što me zaista ispunjava srećnim.
Kao dečak pokazivao je talenat i sklonost ka sportu, a sa 14 godina je postao najmlađi licencirani košarkaš A lige bivše Jugoslavije. Kao kapiten i vođa svog tima gotovo je osigurao karijeru vrhunskog sportiste, dobivši poziv da se usavršava i školuje u Americi, sa stipendijom i svim olakšicama koje prate mlade talente. Ipak, noć između 29. i 30. novembra 1998. godina presudila je drukčije. Danilo je kao suvozač, u teškoj saobraćajnoj nesreći, zadobio povrede preloma vrata i šestog pršljena, što ga je učinilo kvadriplegičarom.
PREVARIO I NAUKU
Nadmašivši sva medicinska očekivanja, Danilo 2001. godine u Institutu u Igalu uspeva da se osposobi za plivanje bez i jednog pomagala, a 2003. godine na državnom prvenstvu u plivanju za invalide paraplegičare osvaja bronzanu medalju u plivanju na 50 metara, sa vremenom koje je bilo dve sekunde bolje od svetskog rekorda. Vozeći automobila sa ručnim komandama, Danilo je učestvovao na četiri reli trke i osvojio je medalju i prvo mesto. Na Svetskom prvenstvu u Kraljevu osvojio je dve medalje - u guranju kolica na 100 metara i u bacanju kugle sa ramena.
- Ostao sam potpuno nepokretan od vrata do stopala, izgubio sam pokrete i osećaj u rukama i nogama, žargonski - postao sam biljka koja u potpunosti zavisi od pomoći dvoje ili troje ljudi - nastavlja svoju ispovest ovaj mladić, koji od tog dana, pa do danas prkosi svim prognozama i pravilima.
- Imam prijatelje koji me obilaze, ali najveću podršku pružaju mi roditelji i brat Dragan, student medicine. Najneophodnija mi je dalja rehabilitacija u Igalu, za koju moju roditelji nemaju para. Otac Zoran ima malu platu na železnici, a majka Milanka od moje povrede uopšte ne radi - priča Danilo, koji sanja da postane edukator osobama sa invaliditetom.
- Najvažnije su vera i borba za život. Ja se i sada nadam da ću ozdraviti. Uradio sam pre nekoliko dana snimak na magnetnoj rezonanci. Rezultate treba da pošaljem lekarima na procenu, pa je možda izvesna i nova operacija.
Danilo je i pored teške povrede završio obuku za ronioca.
- Imam dosta ideja kako bih svoje iskustvo mogao da prenesem na ljude u raznim segmentima. Mogao bih da radim kao savetnik u košarkaškom klubu i prenesem svoje znanje na mlade, jer košarku poznajem i bilo bi mi žao da to ostane samo u meni. Mogao bih da radim kao edukator, to jest čovek koji bi stajao između terapeuta i nekog pacijenta sa povredom kičme. Davao bih savete i učestvovao u njegovom oporavku u nekom od rehabilitacionih centara. Kad se spoji znanje terapeuta i moje iskustvo i znanje koje posedujem sada kao invalid, to mora da proizvede pozitivan rezultat i ja iza toga sa sigurnošću stojim. U klinikama u svetu ovakav edukator je sastavni deo tima koji učestvuje u oporavku pacijenta, a mene bi to, pre svega kao čoveka, jako ispunilo, jer bih tada bio siguran da radim plemenitu stvar zato što znam kako je to biti nepokretan - kaže Danilo.
Posle osam meseci od saobraćajne nesreće Danilo je prvi put uspeo da ustane.
- Lekari mi nisu ulivali mnogo nade i kazali su mi da ću ostati nepokretan ceo život. U tom trenutku sam doživeo najjači udarac u svom životu. Ali koliko je on bio jak, toliko sam i ja bio odlučniji da nastavim sa normalnim životom koliko je to moguće. Iz postelje sam prvi put uspeo da sednem u invalidska kolica posle osam meseci, a za sve te mesece nijednom mi temperatura nije bila ispod 38,5. Kretala se čak i do 41,8 stepeni.
