Izvor: Vesti-online.com, 06.Mar.2015, 07:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Otac kojeg država ne vidi

Planirala sam da pišem o Aleksandru Sokurovu. Zapravo o jednoj njegovoj, možda i uzgrednoj opasci. Cenjen među kritičarima i filmofilima posebnog senzibiliteta, ruski režiser je došao u Beograd da bi mu kao prvom laureatu bila uručena novoustanovljena nagrada Festa, Beogradski pobednik. Otišao je kući i sa Pobednikom i sa Zlatnim pečatom Jugoslovenske kinoteke, ali brojni srpski rusofili još ne mogu da dođu sebi od šoka izazvanog Sokurovljevom rečenicom kako Srbija nikada nije podržala >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << Rusiju ni u jednom njenom konfliktu, te da se on pita "kada su Srbi nama pomogli"!

Dobro se namestilo da se ospe paljba po domaćim nekritičkim sledbenicima velikog pravoslavanog brata na istoku. Ne po ruskom režiseru koji kao umetnik ima pravo na pristrasnost i zablude, već po nama koji nemamo pravo na samoporicanje i mazohizam. Malo istorijskih podataka iz bliže i dalje prošlosti, dobro bi poslužili za naum da se uvek treba uzdati u se i u svoje kljuse. Podsetiti se kako je, vođena vlastitim interesima, imperijalna Rusija gotovo redovno podržavala Bugare na račun Srba Slovena.

A onda, jedna fotografija i potpis ispod nje ostavili su umetnika i domaće rusofile po strani, kao intelektualno, a neretko i isprazno preispitivanje o odnosima velikog i malog brata. Nagvaždanja koja se nikada neće okončati i koja su deo folklora o (ne)postojanosti rusko-srpskog međusobnog uvažavanja u kojem manji partner, ni po dobru ni po zlu, sve i da hoće, ne može da parira velikom.

S punim pravom imenovana kao paradigma današnje Srbije, fotografija je osvanula na portalu eVrsac.rs. Na njoj je ovekovečen radnik dok glave pognute od umora sedi na džakovima koje je samo pre nekoliko minuta prenosio na svojim prašnjavim leđima. Lice mu se ne vidi, a on i ne želi da ga prikazuje vasceloj Srbiji. Odbija da da izjavu jednim beogradskim dnevnim novinama. Odbija saželjenje. Odbija da se izjada nad teškim životom, mada bi imao puno pravo na to.

Ovaj naš Alija Sirotanović radi dva posla. Kako nas obaveštava autor fotografije Aleksandar Čupić, pre podne je na mešalici, a po podne ide na drugo rmbačenje. To je njegov način da pošteno zaradi za suprugu i dvoje dece. A bog nije štedeo roditelje - jedan od sinova oboleo je od cerebralne paralize.

Koliko je u Srbiji ovakvih sudbina, tuga jedna. Oni se ne hvale kako ih je stvorio rad i kako robuju jedino radnoj etici protestantske provenijencije. On ne govori koliko sahata ustaje pre petlova i u koje sitne ure pada u krevet od umora. Još manje o onom stalnom grču u stomaku što imaju roditelji večno zabrinuti za život teško obolelog deteta.

On nema vremena ni da odsluša po ko zna koji po redu izveštaj sa srpskog Davosa na kojem su bogati i moćni okupljaju već 22 godinu zaredom i sa kojeg svaki put slušamo iste priče i gledamo manje više ista lica. Kreatorima našeg decenijskog propadanja samo se menjaju partnerke, ulepšavajući na snegom pokrivenom Kopaoniku ovaj skaradni džet-set domaćeg porekla.

Nema vremena ni za jutarnje programe domaćih TV stanica u kojima voditeljke razgolićenih ramena usred zime i na štiklama od 15 centimetara cvrkutavo najavljuju sagovornike, jedne u nizu zamagljivača surove zbilje - da u Srbiji pošten čovek mora da radi dve teška fizička posla da bi prehranio porodicu i u njoj bolesno dete.

Dok ne dođu neki novi izbori i ovakvi stradalnici postanu meta političkih opsenara, u srpskoj skupštini već dve godine skuplja prašinu inicijativa o promeni zakona kojim bi se po prinadležnostima izjednačili roditelji teško obolele dece i hranitelji.

Roditelji, kao naš neimenovani OTAC, prepušteni su sebi i unutrašnjem svetonazoru hoće li da moljakaju okolo za pomoć ili da se oslone samo na svoje žuljevite ruke. Hranitelj koji preuzme brigu o detetu prima za to platu i ide mu radni staž.

Nastavak na Vesti-online.com...