Izvor: Politika, 18.Apr.2014, 23:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Odlazak tvorca magičnog Makonda

Markes je bio nazivan i prorokom, jer se dešavalo da u svojoj književnosti predvidi kasnija događanja u životu

 „Uvek sam sanjao, poput jednog velikog pisca našeg vremena: umreti pod šakama ljubomornog muža. Ali, ovo će, izgleda, biti još jedan od mojih snova”, izjavio je u nekom od svojih mnogobrojnih tekstova jedan od najvećih savremenih pisaca svetske književnosti, vrsni novinar, borac za ljudska prava, levičar i kolumbijski nobelovac Gabrijel Garsija Markes, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čuveni Gabo, koji je preminuo u prestonici Meksika u 87. godini.

Autor kultnog romana „Sto godina samoće”, pisac koji se smatra rodonačelnikom magičnog realizma, tvrdio je da sve njegove knjige imaju utemeljenje u stvarnosti. Sva priznanja koristio je kao sredstvo odjeka sopstvenih stavova protiv severnoameričke dominacije u Latinskoj Americi, protiv diktatora poput Pinočea u Čileu, eskadrona smrti u Kolumbiji, protiv terorizma u službi tajnih policija i vlada koje odobravaju terorizam.

Njegovo rodno selo Arakataka, u kojem je rođen 6. marta 1928, čuva spomen na mitsko mesto Makondo iz Nobelovom nagradom ovenčane knjige „Sto godina samoće”, dela za koje je Pablo Neruda kazao da je „najveće otkriće španskog jezika posle ’Don Kihota’”. Iako je i u drugim delima ovekovečio prostore detinjstva, začinjenog pričama i narodnim predanjima koje je čuo od dede i bake, najboljim svojim ostvarenjima smatrao je knjige „Jesen patrijarha”, „Pukovniku nema ko da piše”, „Vest o jednoj otmici”, delima koja tematizuju društvene nepravde i usamljenost moćnika iskrivljenog pogleda na udaljenu stvarnost.

Bio je nazivan i prorokom, jer se dešavalo da u svojoj književnosti predvidi kasnija događanja u životu, kao što je to bio atentat na Karera Blanka, potencijalnog naslednika Franka, u Madridu.

„Od straha od smrti gori je samo strah od ubijanja”, pisao je Gabrijel Garsija Markes. Nasilje je bila njegova velika književna inspiracija, a čitavo svoje delo posvetio je delovanju za bolju sadašnjost Latinske Amerike.

„Za mene je revolucija politički čin koji menja društvo. To se u Latinskoj Americi dogodilo samo na Kubi. Verujem da je od velike literarne važnosti sve što se događa u životu. Iz Kolumbije, u kojoj sam se rodio, otišao sam u vreme diktatora Rohasa Pinile zato što je ovaj diktator imao nameru da me ubije. Očuvanje vlastitog života takođe predstavlja revolucionarni čin”, smatrao je poznati pisac, ističući važnost Meksika kao zemlje koja je pružala utočište stotinama hiljada izgnanih iz Latinske Amerike.

Prijateljstvo Gabrijela Garsije Markesa i Fidela Kastra ima već sada mitske razmere, mada je jednom prilikom Markes duhovito primetio: „Ostajemo prijatelji, ali i ja sam i dalje radoznao da li će Kastro raspisati višestranačke izbore.”

Više puta boravio je u Jugoslaviji, osudio je NATO bombardovanje 1999. godine, a pisao je o neslavnoj ulozi u ovom događaju Havijera Solane i Veslija Klarka… U romanu „Vest o jednoj otmici” stilom romaneskne reportaže pisao je o otmicama novinara koje je sprovodio narko-bos Pablo Eksobar, kada mu je bilo zaprećeno da će biti izručen američkom pravosuđu. U „Pustolovini Migela Litina” opisao je tajni boravak reditelja u Čileu. Inače, još jedna od strasti Gabrijela Garsije Markesa bio je i film. Sebe je nazivao frustriranim rediteljem, a podučavao je i pisanje scenarija i bio predsednik Fondacije novog latinoameričkog filma.

Dela ovog velikog pisca kod nas su objavljivale nekada takođe značajne izdavačke kuće, sada iščezle kao u nekim fantastičnim pričama: „Prosveta”, „Rad”, „Narodna knjiga”, „Bigz”… „Najbolji način pripovedanja je onaj kojim se bajke pričaju deci. Slušalac ne gubi poverenje, on veruje u ono što mu pripovedate sve dok priču sami ne okončate”, rekao je povodom i kod nas objavljene zbirke pripovedaka „Pogrebne svečanosti Velike Mame”.

Gabrijel Garsija Markes kao novinar prokrstario je Evropom, karijeru je započeo kao dopisnik iz Rima za „Espektador” iz Bogote. Posle je pisao iz Španije, Francuske… Papa je ušao u njegova dela pošto ga je video u Rimu.

„Novinarstvo je istraživanje po svojoj definiciji. Treba dostići istinu u ovom haosu laži i fantazija. Od zvaničnih izvora može se nešto saznati ako se pažljivo čitaju njihove kontradiktornosti. Treba sumnjati u sve, ne verovati mnogo u izvore, posebno ne u samo jedan izvor informacija. Najgore od svega je to što smo samo instrumenti zvaničnih izvora… Za novinara je najbitnija istina”, govorio je Gabrijel Garsija Markes. Novine su često izveštavale o njegovim upečatljivim izjavama, o tome da neće pisati dok ne ode Pinoče, da se vraća novinarstvu. Navodno oproštajno pismo, koje je kružilo internetom, porekao je kao patetično.

Ljubav je još jedna od velikih Markesovih tema, a svetski uspeh imali su i njegovi romani „O ljubavi i drugim demonima” i „Ljubav u doba kolere”. Jedan od njegovih poslednjih romana „Sećanje na moje tužne kurve” govorio je o ljubavi bez ljubavi.

Literatura je za Gabrijela Garsiju Markesa i vid sećanja, to je i memoarsko delo „Živeti da bi se pričalo”. Iako veliki pisac više nije među nama, važno je sećati se njegovih reči, kojima je i posvetio svoje postojanje: „Hteo sam da analiziram dubinu individualne moći. Verujem da je individualna moć dominantan poriv, strast koja postaje supstrat za ljubav. Zato, ako čovečanstvo želi da preživi, mora da pronađe način kako da individualnu moć zameni kolektivnom.”

----------------------------------------------

Utopija života jača od smrti

Ni poplave, glad i kuga, niti vekovni ratovi nisu uspeli da umanje istrajnu prednost života nad smrću. Prednost što biva sve veća i brža: svake godine, rađa se 74 miliona više ljudi no što umire, sasvim dovoljno da se stanovništvo Njujorka svake godine usedmostruči. Najviše se umire u zemljama sa najmanje resursa – uključujući, naravno, one u Latinskoj Americi. Nasuprot tome, najprosperitetnije zemlje uspele su do te mere da nagomilaju destruktivnu moć da njome mogu da satru, čak i do sto puta, ne samo sve ljude koji danas obitavaju na ovoj planeti nesreće nego i sva živa bića koja su ikad disala na njoj.

Istom ovom prilikom, moj učitelj Vilijam Fokner je rekao: „Ne mogu da prihvatim čovekov kraj.” Osećao bih se nedostojnim da stojim na ovom mestu koje je bilo i njegovo ako ne bih bio potpuno svestan kako ta kolosalna tragedija, koju on nije hteo da prepozna pre trideset dve godine, sada, prvi put otkad čovečanstvo postoji, predstavlja prostu naučnu mogućnost. Suočeni sa tom jezivom realnošću, koja je u svim epohama delovala kao puka utopija, mi tvorci priča, što bismo hteli u sve da verujemo, osećamo se obaveznim da verujemo kako još nije isuviše kasno da se angažujemo na stvaranju suprotne utopije. Jedne nove i pročišćujuće utopije života, gde niko neće moći da u ime drugih odlučuje o načinu njihove smrti, gde će ljubav biti istinski ostvarljiva, a sreća moguća, i gde će rase osuđene na sto godina samoće jednom zasvagda dobiti drugu šansu u svom zemaljskom bitisanju.

(Iz govora prilikom dodele Nobelove nagrade, 1982)

Marina Vulićević

objavljeno: 19.04.2014.

Nastavak na Politika...

Danas: Divovi nikad ne umiru