Izvor: Večernje novosti, 24.Maj.2016, 23:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Koraćica: Bata je bio čudo i u veselju i u žalosti

Sa drugovima Velimira Živojinovića, zavičajcima na putu kroz detinjstvo, mladost i neizrecivu tugu za sinom Miljkom. Šta smo s Batom prošli, to je za čitav jedan roman SPREMAMO se da, dostojno, ispratimo našeg Batu, zavičajca i druga. Otkad smo primili vest da se preselio u nebeske visine, utišalo se selo. A, na ovom igralištu, jurili smo krpenjaču. Nije bilo druge lopte. Sećam se s kakvim smo žarom igrali... Sudaramo se. Padamo. Ustajemo s podlivima. Poubijasmo >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << se načisto... A, Bata.. on krakat, ko da ga zaustavi. Kako nas je tada svojom, čudesnom snagom okupljao, tako smo oko njega i ostali okupljeni. Preneo je na nas smeh, šalu i dert. Te uspomene stalno vraćamo. One su u nama sve življe, otkad je otišao... bio je čudo i u veselju i u žalosti. Koraćica pod Kosmajem, opština Mladenovac, ovo je zavičaj legendarnog Velimira Bate Živojinovića. U kafani pod tremom, prekoputa nekadašnje čuvene birtije "Pod lipom", živo je sećanje na Batu. Čini se, kao da će upravo sad odnekud da bane. I, kao nekad, da drekne: Gde ste moje barabe, pijandure moje! Je l` to vi gulite bez mene? - Dao bih sve, i, evo, dao bih sebe samog, samo kada bih mogao da ga vratim - govori Pavle Pavlović, Batin drug iz detinjstva, iz škole, iz kafana. - Dolazio nam je, posle višemesečnog snimanja, pa s nama ostane po mesec i više. To su bili dani! To je bio život, njegov i naš, za čitav roman. Trepere stare lipe prekoputa, gde je bila stara kafana. Prava kafana. Lipe je zasadio Batin otac Dragoljub sa rođacima komšijama. Pod ovim lipama sedeo je i Bata.ZAPOČINjALI I ZAVRŠAVALI DAN ZAJEDNO - POSLE snimanja on s nama ostane, ovde, po mesec i više dana - seća se Milovan Petrović. - Mi tada, kako iz kreveta - tako pravo kod Bate. Ilija Dile Petrović, nažalost pokojni, i ja se i ne umijemo, a već guramo kroz sokak prema njegovoj kući. A on, ispred, već nas čeka. Viče: "Šta je, opet ste umakli kućevnim poslovima", a crče od smeha. Tako s njim započnemo dan, tako i završimo. - Odavde smo, kad nam on dođe, zagrejani žestinom u sumrak, kretali redom od kafane do kafane prema Kosmaju, pa gde se zaustavimo. Nije bio lak, taj, naš "kafanski marš". Kreneš u sumrak, a u zoru ko živ - ko mrtav. Na kraju, kad svanjava, mi klonuli, a Bata komanduje. Komanduje: "Marš kućama, barabe. Pobiće vas žene. Ako vas one ne pobiju, ja ću." Jes`, njemu je bilo lako. Njegova Lula bila je zabavljena oko dece. Ma, divna žena. Mudra. Nikad reč jednu nije prigovorila. Znala je da bi zalud bilo da se upliće u našu rabotu. Vreme odmiče, putovanje sa Batinim drugovima, zavičajcima kroz detinjstvo, mladost, ali i neizrecivu tugu za sinom - sve je duže. I, sve je više čudesnih priča o njemu. Bata je, pričaju nam u Koraćici, imao vinograd, pravi domaćinski vinograd. Voleo ga je, negovao. Ispod kuće je obnovio je podrum, kakav je malo ko imao ne samo u Koraćici. U podrumu burad, puna vina. - Dile i ja zahvatamo vino iz buradi, bunarskom kofom, ej, bunarskom kofom - priča Milovan Petrović. - Kako napunimo kofe, briši uz stepenice. Hladno, bre, u podrumu. Ledara! Bata nam kaže: "Ko popije u podrumu i zaspi, sam će svoja pluća da leči." Zato Dile i ja odozdo sugrebimo s kofom. Malo, doduše, nagnemo kad izađemo, pa gore kod Bate. Kad popijemo jednu, ajde ponovo u podrum. Vino je bilo takvo da si u maramici mogao da ga izneseš. Dok ovo govori, Milovan Petrović spušta kapu na oči. Da ga oči ne odaju. Žao mu je Bate. Žao mu vremena kojih više nema. - Bata je vodio pesmu. Na početku dana svi lepo pevamo. Složno pevamo. I to, sve one naše šumadijske, stare narodne. Onda se iza podneva on prodere: "Oj oraje, oraje!" Pa vozi neviđenom snagom grla. "Oraje" se čuje do vrha Kosmaja. Onda okrene "Selo moje lepše od Pariza", pa prevrne: "Mala moja bosonoga"... Posle doda u trenu izmišljenu pesmu "Ponosim se što sam Šumadinac i kosmajski u majke jedinac". Tada sve ode dođavola. Svako peva za sebe. Mi na podu, on već započeo "Mene tuga zavičaju mori"... Nižu se sećanja, nekadašnjeg Batinog koraćičkog, najužeg tima boema. U jednom trenutku, umalo da krene njegovo "Oj oraje, oraje"... Trenutak kada je pesma pokušala da potisne suzu. Ali, više nema te pesme. ON JE ĆUTAO, MI SMO ĆUTALI - KOLIKO god je puta dolazio, od 2006. kada mu je sin imao onu nesreću da ga proglase "mafijom", svaki put, videlo se, bio je sve tužniji i sve stariji - slušamo priču Slavoljuba Milojkića. - A mi smo svi osećali koliko ga ta muka savija. Miljkova sudbina ga je obarala i oborila. On je ćutao, mi smo ćutali. Šta da ga pitamo, da mu ranu otvaramo. Osećalo se da želja za sinom gori u njemu.

Nastavak na Večernje novosti...