Izvor: Politika, 04.Maj.2015, 22:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brozove slike u radioaktivnom blatu
Na mestu gde je bila fabrika „Zorka” zapanjujuća slika propadanja i ništavila: među do pola srušenim ogromnim halama su svetleća jezerca sa blatom svuda okolo, crvenim kao krv, kaže reditelj filma „Cveće zla” Sabolč Tolnai
Subotica – Na nedavno održanom Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma ostvarenje „Cveće zla”, reditelja Sabolča Tolnaija dobilo je nagradu Fipresci za najbolji srpski kratki film u domaćoj selekciji, kao i nagradu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za najbolju produkciju. Polučasovna gorka satira o našoj tranziciji snimana je gotovo dve godine, jer je produkcija nezavisna, na čemu je Tolnai insistirao, zato je film sniman samo u pauzama između obaveza njegovih prijatelja glumaca i saradnika. „Cveće zla” je priča o tajkunu koji kupuje fabriku za dinar i pretvara je u Diznilend u kome maskote zabavnog parka postaju sami poniženi radnici. Za scenografiju Tolnai nije morao da brine, film je sniman u uništenoj i srušenoj fabrici hemijske industrije „Zorka”, a radnici koji su rušili fabriku su „igrali” i u filmu.
Reditelj kaže da ih je na mestu „Zorke” zatekla zapanjujuća slika: među do pola srušenim ogromnim halama, unutrašnjom železnicom, naišli su i na tirkiznozeleno skoro svetleće jezerce, pa na drugo jezero sa blatom svuda okolo, crvenim kao krv.
– Nakon sat snimanja jedan radnika nam je prišao i rekao da je materijal na kome stojimo radioaktivan… Pričam o mestu koje je skoro u sredini grada, gde planiraju da grade stambeno naselje! Tu smo počeli sa improvizacijama, pre bih rekao sa igrom, jer neopterećeni od pritiska da moramo nekome da odgovaramo, osim sebi, sve je više snimanje ličilo na igru. Kao neki izokrenuti roud muvi, gde nije roud muvi krajnji rezultat, već sam način snimanja inspirisan prostorom i lokacijama. Od prijatelja sam pozajmio malu poluamatersku video-kamericu, već smo počeli sa radom kada sam shvatio da nemam mikrofon. Rekao sam: onda ćemo raditi nemi film, burlesku, to je ionako najfilmičniji i moj omiljeni period u filmskoj istoriji. Zapravo, srećan sam što sam imao to ograničenje, koje je i odredilo žanr – objašnjava Tolnai.
Ruševine u kojima je ekipa snimala nisu bile samo kulise, već na neki način ravnopravni glavni akter filma, o čemu reditelj kaže:
– Mene je i u ovom filmu posebno privlačila poetika i značenje filmskog prostora. Uvek su me zanimale priče koje opisuju putovanja kroz prostore i vreme, kao i u filmovima „Peščanik” ili „Letnji film”. Prostor u kojem živimo nas sigurno na neki način i određuje. Sva ta smetlišta, ti zjapeći prazni prostori propadanja i ništavila, gde se praznina grčevito pokušava nadomestiti kičerajom, čineći je tako još tužnijom, podsećaju me na neko artificijelno „pozorište pamćenja”. Kada smo ušli u fabriku videli smo ogromno blatnjavo prostranstvo na kome je ostala samo jedna kućica gde su radnici dolazili da ručaju, odnosno, da se zagreju. Oni su tu iz poštovanja skupili na desetine Titovih slika iz srušenih kancelarija, zidovi su bili puni tih slika, a ispred kućice je bio zaboden veliki broj poluraspadnutih zastava nekadašnje Jugoslavije. Na nas su gledali kao na čudne spodobe, budale, koji se glupiraju po blatu, ali kada su videli da smo jadniji od njih, da nemamo gde da popijemo čaj ili da se zagrejemo, sažalili su se i pozvali nas da zajedno ručamo. Sprijateljili smo se, i u toj kućici, zajedno sa njima smo snimili scenu poslednje večere.
Poslednjih sedmica svedoci smo da sineaste brane kulturu ne samo svojim ostvarenjima, već i fizički – osvajaju bioskope, protestuju zbog prodaje „Avala filma”.
– Ne bi trebalo umetnici da oslobađaju bioskope, već oni koji su zaduženi da brane i čuvaju kulturno istorijsko nasleđe ove zemlje – komentariše ove događaje Sabolč Tolnai. – Za prodaju „Avala filma” bivšem taksisti nisu krivi filmski autori i mladi intelektualci. Zauzimanje bioskopa je čin izbezumljenih koji su saterani u ćošak. Prodaja „Avala filma” i njenog filmskog fonda pokazuje koliko krupnom kapitalu ništa ne znači napor običnih ljudi, makar bili i poznati reditelji, glumci... Ne verujem u revolucije jer su one uvek služile da bi se vlast prenela novoj eliti, a ogromna količina nevine krvi se prolivala. Jedino verujem u prijateljstvo, u solidarnost, u razgovor i zajednički rad, znači u kvalitativnu promenu, u menjanje sopstvenog bića. Imao sam prilike da upoznam ljude koje su u potpunosti pod uticajem krajnje desničarskih ili krajnje levičarskih ideja. Fanatizam u očima, nedostatak humora i samoironije kod njih me plaši.
Don Kihoti kulture
– U filmu „Cveće zla” jednu od glavnih uloga igra čika Tikvicki, subotički filmofil, sada u 97. godini života, koji od ranih tridesetih godina prošlog veka prati svaku bioskopsku i pozorišnu predstavu u Subotici, a igra sa energijom mladića – kaže reditelj. – Njegova neiscrpna ljubav prema filmu i umetnosti, kao i otvorenost prema novom, zapanjujuća je i verujem da je to tajna njegove večne mladosti. Kada je u Subotici gostovao film „Živan pravi pank festival” Ognjena Glavonića, došao je i sam Živan Pujić, još jedan neverovatan Don Kihot kulture. On u banatskoj nedođiji već godinama istrajno organizuje pank festival koji je unapred osuđen na propast. Njihov susret u Subotici bio je susret velikana orbitalnih razmera. Ja verujem u njih. Živan Pujić i čika Tikvicki su moji heroji.
.jpg)
