Izvor: Politika, 05.Jan.2011, 23:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bliskost između religije i poezije

Pitanje novih jezika, preimenovanjem srpskoga u hrvatski, bošnjački ili crnogorski, nije naučno već političko pitanje

Slobodan Rakitić (1940), autor zbirki: „Svetlosti rukopisa”, „Raški napevi”, „Svet nam nije dom”, „Pesme o drvetu i o plodu”, „Žudnja za jugom”, „Osnovna zemlja”, „Tapije u plamenu”, „Duša i sprud”, „Vodena slova”… dobitnik je Ordena Svetog Save II stepena. U obrazloženju Svetog arhijerejskog sinoda SPC kaže >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se da je orden dodeljen pesniku za „delotvornu ljubav prema svetoj majci crkvi, naročito pokazanu njegovim neumornim književnim radom i velikim doprinosom u očuvanju i negovanju istinskih vrednosti i pravoslavnog duha srpskog naroda”.

Srpska književna zadruga, u „Maloj biblioteci”, objavila je novu Rakitićevu zbirku pesama „Plamen i rosa”.

Dobili ste Orden Svetog Save II stepena, ali ne i Žičku hrisovulju. Najteže je, i dalje, dokazati se u svom zavičaju?

Put koji nam je odredio Sveti Sava, put je kojim i danas hodimo i zahvaljujući njemu mi smo ono što jesmo i ono što treba da budemo. Svetlost kojom nas je obasjao Sveti Sava osnova je naše tradicije i to onaj njen najsuštastveniji deo. Dodelu Ordena Svetog Save doživeo sam kao najveću počast. Imajući u vidu bliskost između religije i poezije, shvatam ga i kao počast pesništvu uopšte. On na neki način objedinjuje i sva druga priznanja, i koja sam dobio i koja nisam. Ionako se poezija ne piše za nagrade, visoko priznanje naše crkve pričinilo mi je veliku radost.

Lirski dnevnik „Plamen i rosa”, kontrastnog naslova, objašnjavate citatom iz „Žitija i stradanja svetih mučenika”. Gde ima vatre – ima i suza i rose, i mogu da se „smrznu i rosa i plamen”?

Zbirku „Plamen i rosa” čine pesme nastale u dugom periodu od 1966. do danas. Može se reći da je nastala sama, bez prethodnog plana. Citat na početku zbirke usledio je na kraju, kad je zbirka već bila završena, premda ima suštinsko značenje, jer ukazuje na celovitost sveta, fizičkog i duhovnog. Čini se da se u tom paradoksalnom jedinstvu nahodi suštinska dimenzija kojom se podjednako odlikuju i religija i poezija. Sintagma „plamen i rosa” može se uzeti i kao „varijanta” poetičke teorije Laze Kostića o „ukrštaju” suprotnosti. Sam naslov zbirke imao je nekoliko varijanata (Oganj i led, Plamen i inje, Vatra i sneg, Plamen i sen), ali su sve one sadržane u konačnoj verziji „Plamen i rosa”.

Nežnu „Baladu”, s refrenom: „Dušo moja usamljena u svetu”, posvetili ste Branku Miljkoviću. Usamljen i neshvaćen otišao je i Branko Miljković, ali i toliki drugi pesnici?

Miljkovićeva poezija označila je prelom u srpskom pesništvu šeste i sedme decenije prošlog veka. Među mladim pesnicima, tek nekoliko godina mlađim od Miljkovića i njegove pesničke generacije, došlo je do svojevrsne polarizacije: na Miljkovićeve sledbenike i na one suprotne orijentacije. Prvoj grupi pripadao sam i ja. Miljković je nastojao da sjedini ono što se na prvi pogled ne može sjediniti. To je iskazao svojim čuvenim paradoksima, rađenim takođe po modelu „ukrštaja” Laze Kostića. Paradoksi na sažet način izražavaju celinu sveta. Maternja melodija, za kojom je tragao Nastasijević, takođe je traganje za integralnom poezijom. Pavlovićevo „mleko iskoni” podrazumeva kreativni odnos prema tradiciji. To su suštinski entiteti u pesništvu.

Poezija nastaje u samoći i iz samoće. U njenom tamnom vilajetu, kako kaže Miljković, svako bije „svoje izgubljene bitke”. Čini se da u životu i nema pobeda.

U pesmi „Metohija” vidite svetlost nad Dečanima. Šta je, u ovom trenutku, rešenje za Kosovo i Metohiju?

Poezija nije samo pevanje u usamljenosti, već i svedočenje. Znatan broj pesama u zbirci „Plamen i rosa” ima to svojstvo. Ili sam bar želeo da ga ima. Svetlost je najsuštastvenija Božja istina. Naša poezija počinje učenjem o svetlosti Svetoga Save. I u najtežim godinama, godinama poloma, rasula i iskušenja, ta nit svetlosti iznad Dečana i Metohije nije se kidala. Od te svetlosti su sazdani i nimbusi oko glava srpskih svetitelja.

Kosovo je vekovima bilo u ropstvu, kao što je to i danas. Ne znam šta je rešenje, ali znam da treba istrajati u svom kosovskom opredeljenju i zavetu. Slediti nauk svetih otaca. Ništa nije izgubljeno čak i kad se čini da je izgubljeno. Treba istrajati...

U knjizi je najviše soneta. To je, očigledno, neprevaziđena forma koja, uostalom, odvaja pesnike od stihoklepaca?

Pod uticajem petrarkističke poezije, sonet u srpsko pesništvo uvode predromantičari Jovan Pačić, Jovan Došenović, Savo Mrkalj, Nikola Borojević i drugi. U vreme romantizma, sonet kod srpskih pesnika nije bio u modi, sem u retkim izuzecima (Branko Radičević, Medo Pucić, Jovan Ilić). Sa tradicijom dužom od sedam vekova u evropskom pesništvu i gotovo dva i po veka u srpskom, sonet se izborio za prvo mesto među svim pesničkim oblicima. Večni sonet, rekao je neko. Nema iole značajnijeg pesnika koji se nije ogledao u ovoj zatvorenoj, čvrstoj i virtuoznoj formi koja – što je paradoksalno – više omogućava brojne metričke i strukturalne varijacije nego što sputava...       

Posle Dučića, Šantića, Rakića i Bojića, dolazi do sonetne oseke u srpskom pesništvu. Iz ideoloških razloga i socrealistička poetika odbacila je sonet kao dekadentnu pojavu. Pedesetih godina prošlog veka dolazi do svojevrsne obnove soneta. Nova svojstva dali su mu Stevan Raičković, Borislav Radović i Branko Miljković.

Prve sonete objavio sam 1961. godine, kao student medicine, u listu „Student”. Tom obliku ostao sam privržen do dana današnjeg. Pesme kojim se završava zbirka „Plamen i rosa” imaju sonetni oblik sa autopoetičkim svojstvima.

U Crnoj Gori su preveli „Gorski vijenac” na crnogorski jezik. Može li se i vaša poezija prevoditi na crnogorski?

Pitanje novih jezika, preimenovanjem srpskoga u hrvatski, bošnjački ili crnogorski, nije naučno već političko pitanje. Ispada da politika nije samo „veština mogućeg”, već i „veština nemogućeg”. Njegoš je pisao srpski, mislio srpski, osećao srpski, patio srpski. On nije samo tragični junak kosovske etike i kosovskog zaveta, onako kako su ga sazdali narodni pevač i srpski narod u vekovima ropstva.

Moglo bi se reći da je upravo Njegoš u „Gorskom vijencu” najsrpskiji pesnik. Kao što nije poštovana njegova testamentarna volja da počiva u maloj kapeli na Lovćenu, već je nasilno srušena, tako se sada ne poštuje ni njegovo najveće pesničko delo već se skrnavi i razara.

To je isti onaj rukopis nečoveštva koji je srušio malu kapelu. Ne čude me više oni koji to rade već me čudi vlast u Srbiji i brojne srpske naučne i umetničke institucije koje o svemu tome ćute.

Zoran Radisavljević

objavljeno: 06.01.2011.
Pogledaj vesti o: Raška

Nastavak na Politika...