Izvor: Politika, 25.Okt.2014, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Galuči: Nikad nikoga nisam čuo da optužuje Ivanovića
Oliveru Ivanoviću je juče uručeno novo rešenje o produžetku pritvora za još dva meseca. Lidera Građanske inicijative SDP, koji je u pritvoru od 27. januara, kosovske vlasti i Euleksov tužilac optužili su za ratne zločine počinjene 1999. i 2000. godine, za koje se Ivanović izjasnio da nije kriv.
Bivši američki diplomata Džerard Galuči, koji je bio regionalni šef Unmika u Kosovskoj Mitrovici, tvrdi da je u vreme dok je bio glavni predstavnik UN u ovom gradu smatrao Olivera >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ivanovića „osobom posvećenoj zaštiti srpske zajednice na Kosovu – ali političkim sredstvima, a ne nasiljem”.
Zamoljen da za naš list komentariše optužnicu protiv Olivera Ivanovića, Galuči je istakao da se od 2005. do 2008. naslušao raznih negativnih priča o ’radikalnim’ Srbima na severu od raznih međunarodnih predstavnika, da je bilo priča o kriminalu i raznim negativnostima, da je bio upoznat s tim da je Ivanović bio „čuvar mosta” posle NATO bombardovanja, da se tada dogodilo neopravdano nasilje nad Albancima koji su živeli severno od Ibra – ali da nikada nije čuo da bilo ko tvrdi da je Oliver Ivanović imao ikakvu vezu sa ratnim zločinima.
Detaljan uvid u optužnicu protiv Ivanovića, obavljen uz konsultacije sa pravnim ekspertima iz oblasti ratnih zločina, pokazuje da tužilac nije raspolagao ubedljivim dokazima da je Ivanović imao efektivnu komandu i kontrolu nad neidentifikovanim počiniocima ubistava, ranjavanjima i proterivanjem kosovskih Albanaca iz Kosovske Mitrovice. Navodi tužilaštva su konfuzni i neprecizni, optužnica se zasniva na člancima iz novina za koje se ne navodi ni na šta se odnose ni na kojim dokazima se zasnivaju, na utiscima svedoka da je Ivanović bio „vođa neke paravojne formacije”, da je „sigurno” bio informisan o nečemu, a iz okolnosti da je okrivljeni viđen u blizini više različitih događaja izvodi se zaključak da je on upravljao tim događajima. Tužilac Euleksa je u optužnicu uvrstio izjave mnogih svedoka koji su iskaze davali 1999, 2000, 2013. i 2014. godine, ali je među njima mnogo onih koje po raznim osnovama ne mogu biti validne. Za optužbe koje se odnose na 1999. godinu ključne su izjave zaštićenih svedoka date prošle godine!
Pravni eksperti se slažu da je za fazu krivičnog postupka posle podizanja optužnice u najmanju ruku čudna teza tužilaštva da je „Ivanović najkasnije od aprila 1999. bio pripadnik paravojne ili policijske jedinice koja je funkcionisala u Mitrovici sa nekakvom liderskom pozicijom u pogledu najmanje jedne srpske oružane jedinice”.
Svi oni smatraju da je bilo očekivano da tužilaštvo preciznije odredi koja je to „najmanje jedna jedinica” bila i da kaže da je Ivanović formalno ili neformalno bio nadređeni toj jedinici ili grupi, kao i da utvrdi ko su bili pripadnici te grupe ili bar ko su bili neki od pripadnika te grupe. (Ovako napisano to sigurno ne ukazuje na jasnu efektivnu kontrolu nad izvršiocima.) „Međutim, tužilaštvo ovde očigledno pokušava da se rukovodi sledećom logikom: svedoci kažu da su videli Olivera Ivanovića na licu mesta (Muhamet Lapastica je video Ivanovića kao vođu pripadnika paravojnih snaga, a takođe su ga videli Isa Mustafa i Sefki Kosumi) i oni ga crtaju kao „vođu nekakve grupe koja ubija”, obrazlaže sagovornik „Politike” koji je želeo da ostane anoniman jer se u najnovijem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije, u delu koji se odnosi na Kosovo, izričito traži da se srpski zvaničnici uzdrže od komentarisanja „postupaka koji su u toku” (čitaj: slučaj Olivera Ivanovića).
Gotovo na svakoj stranici optužnice pravni eksperti ukazuju na njene manjkavosti: od toga da je radnja optuženog nejasna – da li je naredio ili podstakao podređene da počine zločin, kakav je pomenuti zajednički dogovor u pitanju, između koga i o čemu – preko toga da je formulacija kojom svedoci Ivanovića označavaju kao vođu paravojnih formacija vrlo nejasna, jer samo prisustvo svedoka nije dokaz efektivne kontrole, do toga da se ne navodi deo izjave tog ili tih svedoka koji objašnjavaju zašto je samo njegovo prisustvo dokaz da je on vođa (samo jedan kaže da mu se neko navodno obratio).
Krivica Ivanovića se „dokazuje” na sledeći način: on je navodno viđen ispred zgrada kada su izvođeni kosovski Albanci i neki su mu prilazili, pa je svedok zaključio da im je on izdavao naređenja.
U obrazloženju optužnice za ratni zločin protiv civilnog stanovništva 14. aprila 1999, Ivanović se označava kao „vođa srpske paravojne/policijske jedinice, koji je podsticao grupu podređenih pripadnika paravojnih snaga/policije da počine ratne zločine”, a na strani devetoj koriste se sledeći navodi: „Jedan od paravojnika/policajaca pitao je Ivanovića: ’Šta ćemo da radimo šefe’, a ovaj je odgovorio: ’Primeniti pravila’ ili ’Sledite naređenja’. Ubrzo nakon toga počelo se sa ubijanjem Albanaca.” Ostaje potpuno nejasno ko je od svedoka ovo čuo jer ovaj navod lebdi bez fusnote, imena svedoka i dodatnog objašnjenja.
Advokat i nekadašnji pravni savetnik Slobodana Miloševića u Hagu Zdenko Tomanović ocenio je za „Politiku” da u optužnici protiv Ivanovića zabrinjava opredeljenje tužilaštva da „primeni mešavinu komandne odgovornosti sa zakonima koji nisu važili, da koristi posredna saznanja bazirana na logiciranju i dokaze koji su pravno na granici prihvatljivosti ili uopšte ne mogu da budu dokazi”.
Tomanović smatra neozbiljnim što se za kao dokaz koristi interni memorandum Unmika od 4. septembra 2000. koji se zasniva na iskazu svedoka koji je ujedno i svedok na čijoj izjavi se zasniva i optužnica. Ili podatak iz „Vašington posta” da su „NATO zvaničnici smatrali Ivanovića za jednog od ljudi koji je bio odgovoran za događaje od 3. februara 2000”.
Ovaj advokat smatra posebno zabrinjavajućim to što se tužilaštvo uglavnom oslanja na neku vrstu internih izveštaja koji se mogu koristiti na nivou obaveštajnog podatka, ali svakako ne mogu biti dokazi u postupku ili, ako mogu, onda samo pod određenim uslovima, kao na primer interni memorandum Unmika ili biografija Olivera Ivanovića iz Kfora.
U zajedničkoj optužnici sa Dragoljubom Delibašićem, bivšim komandirom MUP-a u Mitrovici, Ivanović je optužen za podsticanje na izvršenje krivičnog dela teškog ubistva 3. februara 2000, i to kao vođa srpske paravojne grupe pod nazivom „Čuvari mosta”. Pravni eksperti sa kojima se konsultovala „Politika” smatraju da se umesto individualizacije radnji u optužnici daje skupni opis šta je ta navodno paravojna grupa uradila, a onda se navodi da je Ivanović kao njihov navodni komandant za to odgovoran.
Tomanović nalazi i nedoslednost u pozivanju kosovskog tužilaštva na ranije važeće zakone, ali i buduće. Tako u pogledu pravne kvalifikacije tužilaštvo proglašava da je Ivanović 2000. odgovoran za delo koje je uvedeno 2004. u Krivični zakonik Kosova, ali koje je navodno i te 2000. bilo kažnjivo po Zakonu SAP KiM iz vremena SFRJ. „Najpre, krivično delo teškog ubistva druge osobe zbog nacionalnih motiva nije postojalo kao zasebno delo ni u jednom tada važećem zakonu. Takođe nisu tačni navodi tužilaštva da je to delo ranije bilo kažnjivo na Kosovu i smrtnom kaznom, jer je ona ukinuta uredbom Unmika”, podseća Tomanović.
A evo kako logicira Amerikanac iz Unmika:
„Pretpostavljam da se Oliver našao na meti – šta god da je istina o optužbama protiv njega – zbog dve stvari: kako bi Euleks uspostavio ravnotežu zbog konačnog preduzimanja akcije protiv korumpiranih i nepoštenih kosovskih Albanaca i zbog toga što su EU i SAD smatrale da takođe treba da ciljaju i Srbe. Verovatno su smatrali da nišanjenje Olivera neće izazvati toliko burne srpske reakcije kao ciljanje nekog ’nacionaliste’ ili ’radikalnog’ lidera na severu”, zaključio je Galuči u izjavi za „Politiku”.
Lažni svedok Halit Berani
U optužnici protiv Olivera Ivanovića kao dokaz pojavljuje se izjava izvesnog Cerkina Ibišija koju je ovaj dao pripadniku OVK Halitu Beraniju 2. marta 1999. Berani je u svojstvu svedoka dao izjavu i u februaru 2013, kada je priložio fotografije žrtava i video-snimak.
Berani je poznat po tome što je 17. marta 2004. novinarima na Kosovu preneo da je smrt trojice albanskih dečaka koji su se utopili u Ibru bila „osveta Srba za incident koji se dogodio u Čaglavici, u kome je povređen jedan Srbin”, čime je inicirao martovski pogrom nad Srbima. Unmik i Kfor su 2004. nakon martovskih dešavanja uhapsili, pa odmah bez obrazloženja oslobodili Halita Beranija, koji je u to vreme bio predsednik Odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda u Kosovskoj Mitrovici. Berani je tokom 2002. godine bio jedan od prvih svedoka na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu.
Ocenjen je kao kompromitovan svedok koji je tvrdio da su jugoslovenske vlasti ubijale albanske civile, a njihova tela bacali u rudarski basen Trepča. „Volstrit džornal” je 31. decembra 1999. objavio tekst u kome su njegovi reporteri napisali da je „Berani bivši glumac sa bradom Karla Marksa koji rezimira srpske ratne zločine prikazivanjem fotografije bebe sa smrskanom lobanjom”. „On je proveo rat seleći se iz jednog sela u drugo sa svojom pisaćom mašinom, pozivajući reportere stranih radio-stanica i diplomate svojom dnevnom dozom od tri minuta sa OVK satelitskog telefona”, kaže se u tom tekstu.
Biljana Mitrinović
objavljeno: 25.10.2014.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
.jpg)
