Izvor: Politika, 23.Avg.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mesar
Ali, šta tog čoveka, zapravo, onemogućuje da voli i da bude voljen? Tu treba pogledati Šabrolov celokupni opus
Poslednja serija neobjašnjivih ubistava nevinih stvorenja, osim što su popunila stranice žute štampe, probudila su naše uspavano javno mnjenje kao retko šta do sada i otvorila niz pitanja koja su, očigledno, bila gurana pod tepih. Ponajpre, odnos zločina i kazne.
Užasni događaji naterali su me, međutim, da pomislim na nešto sasvim drugo. Pre 44 >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godine Klod Šabrol je snimio film „Mesar”, čiji se sadržaj na zastrašujući način podudara s jednim iz niza ovih neshvatljivih događaja. U centru pažnje te priče je takođe jezivi zločin nad nevinim stvorenjem koji u malom francuskom gradiću čini niko drugi nego – lokalni mesar!
On pripada takozvanoj radničkoj klasi, odnosno onom njenom delu koji obavlja grube, prljave poslove. Pre toga, dugo je služio vojsku i učestvovao u nekoliko ratova. Njegov svet je skučen, ograničen na ružnu svakodnevicu, bez trunke pogleda u nešto produhovljeno, plemenito, lepo. Sve dok ne pokuša da stupi u vezu s direktorkom lokalne škole (cherchez la femme) koja, međutim, pripada drugom društvenom sloju.
U filmu nema valjanog objašnjenja motiva koji nagone tog čoveka da učini svirepo i besmisleno ubistvo. Šabrol se bavi njegovim detinjstvom, punim pokidanih porodičnih veza, i sadašnjošću, to jest nemogućnošću da uspostavi emotivni odnos s direktorkom. Dakle, u suštini mesarovog problema su osujećene ljubavne veze.
Ali, šta tog čoveka, zapravo, onemogućuje da voli i da bude voljen? Tu treba pogledati Šabrolov celokupni opus, pun bizarnih i morbidnih priča (od „Rođaka” 1959, „Naivnih devojaka” 1960, „Agenti vole pucnjavu” 1965, „Neverne žene” 1969, „Neka zver crkne” 1969. i tako dalje, sve do „Inspektora Belamija” 2010, njegovog poslednjeg filma). Pada u oči kako se on nikad ne bavi stručnom, psihološkom analizom junaka već ih posmatra kao poremećene, bolesne osobe u svetu koji im je, ako ne pomogao, onda bar omogućio da postanu to što jesu i učine to što su učinili.
Na meti Šabrola najčešće je baš ono što dominira u „Mesaru”: odnos malograđanskog, buržoaskog društva i ljudi s margine, hendikepiranih, uskraćenih, onih koji u njega ne mogu da prodru. Taj konflikt po pravilu se rešava zločinom, i to na vrlo uvrnut, bizaran način. Sam zločinački postupak ostaje neobjašnjen ali se jasno vidi na šta se odnosi. Iza njega stoji društvo.
Tu se sada, logično, nameće pitanje: ima li u nizu sličnih, užasnih zločina koji nam se u poslednje vreme događaju nečeg što naše društvo pokušava da signalizuje? Da li na površinu izbacuje simptome svoje bolesti? Nisu li to manifestacije nekog teškog, unutrašnjeg poremećaja?
Kao doprinos tezi da u svakom od ovih neshvatljivih zverstava na neki način učestvuje i društvo (to jest, i ja koji ovo pišem, kao i vi koji ovo čitate), navešću jedan događaj iz prošlosti. Dok sam pripremao svoj prvi film „Specijalno vaspitanje”, duže vreme sam boravio u Vaspitno-popravnoj ustanovi za maloletna lica „Vasa Stajić” u Zemunu. Moj prijatelj, vaspitač i koscenarista u tom filmu Miroslav Simić jednom je prilikom pokušao da mi objasni šta je to delinkvencija.
„Vidiš li onog klinca? Ima dvanaest godina i već nekoliko provalnih krađa. Ovde je na prevaspitavanju. U stvari, u nekoj je vrsti zatvora. U domu, on nema nikoga ko bi ga voleo. A mali je, treba mu ljubav. Šta on radi? Jednog dana pobegne, ode na zemunsku autobusku stanicu i tamo odžepari nekog. Tim parama on kupuje ljubav. Pozove sve svoje drugove u poslastičarnicu, na šampite i bozu.
Ali ni njegovi drugari, sve sami budući kriminalci i ubice, takođe nemaju ljubav koja im je neophodna. Kako je oni kupuju? Tako što svi odreda dođu kod mene i cinkare svog druga da je džepario. Misle da su na taj način od mene iskamčili malo ljubavi. A meni, šta meni ostaje? Dakako, da kaznim krivca. Ako izgubim kontrolu, može se desiti da ga dobro propustim kroz šake. Rezultat svega je da je dete, kojem nedostaje ljubav, zbog načina na koji je pokušalo da je se domogne – dobilo batine.”
Šta je poruka čoveka koji je ceo život proveo s delinkventima? U trenutku kad se između deteta i društva uspostavi odnos progonjenog i progonitelja, kada dete biva uhićeno kao divljač, prisilno odvojeno od kuće i smešteno u dom, u zatvor, priča je završena. Praktično, nema mu više spasa. Negde mnogo ranije, na početku njegovog detinjstva, nešto je poremećeno, nije bilo ljudi da to spreče, da ga spasu. Nije bilo ljubavi.
Goran Marković
objavljeno: 23.08.2014.
.jpg)
