Izvor: Kurir, 06.Feb.2016, 09:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
7 priča o piscima memoara i dnevnika
Neke istorijske ličnosti ostavile su neverovatne beleške o sebi i vremenu u kojem su živele.
Simeon Piščević: Ratnik od 13. godine
Srbin iz Šida u svoj prvi rat, kada su se sukobili Austrija i Francuska, otišao je kao dečak, a posle celog života vojevanja u Rusiji penzionisao se kao general-major
Simeon Piščević rodio se u Šidu 1731, kao podanik Austrije. Potiče iz plemićke porodice - sin je graničarskog kapetana, komandanta mesta u >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << Šidu. Školovanje je započeo u rodnom gradu, a zatim nastavio u Petrovaradinu, Beču, Segedinu i Osijeku, gde je izučavao sudsku i vojnu administraciju na nemačkom jeziku. Kad je 1744. njegov otac krenuo u rat protiv Francuske, poveo je i trinaestogodišnjeg Simeona kao pukovskog pisara.
Srpske oblasti
U austrijskoj vojsci Simeon Piščević imao je zavidnu karijeru, uvek u štabu i uz komandante, obilazio je krajeve koje su u Austriji naseljavali Srbi.
Sredinom 18. veka Mađari su od cara u Beču zahtevali rasformiranje srpskih pograničnih oblasti. Srbi su bili suočeni sa izborom: ili da se demobilišu i postanu kmetovi mađarskih spahija, ili da se isele u Rusiju.
Simeon Piščević prešao je u Rusiju krajem 1753. i dobio čin majora. Služio je najpre na dvoru, a od 1757. zadatak mu je bio da preko Austrije dovodi u Rusiju izbeglice iz Crne Gore, pa je zbog tog posla dolazio u Sremsku Mitrovicu i Petrovaradin. Docnije mu je poverena komanda pukom, obavljao je i poverljive diplomatske misije, a posle osmogodišnjeg rusko-turskog rata 1767-1775. dobio je čin general-majora i nekoliko sela u Ukrajini. Tu se, na svom imanju, naselio posle penzionisanja.
Piščevićev sin Aleksandar, koji je i sam bio oficir, zapisao je da njegov otac, sedi general, i njegovi prijatelji “urlaju uz gusle srpske narodne pesme, kao čopor kurjaka”.
Knjige o naciji srpskoj
U starosti Simeon se posvetio pisanju. Napisao je “Knjigu o naciji srpskoj”, u kojoj je izneo položaj srpskog naroda u Austriji i Ugarskoj, a bavio se i seobom Srba u Rusiju. Posle njegove smrti 1797. nađen je rukopis njegovih memoara, koji su štampani na ruskom, pa prevedeni na naš jezik. Ovi memoari inspirisali su književnika Miloša Crnjanskog za njegov roman “Seobe”.
“Memoare”, odnosno “Izveštaj o doživljajima Simeona Stepanova Piščevića, general-majora i kavaljera Ordena Sv. Ðorđa”, kakav im je pun naziv, autor je beležio pune četiri decenije, od 1744. do 1784. Osim što sadrže brojne istorijske podatke o jednom nesrećnom periodu srpske istorije, Piščevićeva sećanja imaju i visoku književnu vrednost. Jedno od najboljih mesta u “Memoarima” jeste opis strašne planinske bujice koja ga je zadesila pri prelasku Karpata i koja mu je u smrt odnela ženu i dete...
Surove kazne
U nastavku dajemo odlomak iz prvog dela, sećanje na jednu epizodu iz prvog rata u kojem je Simeon Piščević učestvovao: “Između nas i Francuza došlo je do primirja. Počeli su se voditi pregovori sa čestim dolaženjem glasnika, a zatim je naš glavnokomandujući izdao naredbu da se, pod pretnjom smrtne kazne, niko ne usudi da pljačka po selima. Bilo je zabranjeno uzimati čak i povrće i voće iz bašta. Ako bi ko bio uhvaćen u krađi, izgubio bi glavu.
Zato je sad bila određena straža koju je predvodio nadzornik (“grand profos”). Taj se čin smatrao kao velik. On je vodio odred konjice, sveštenika i dželata. Svako se imao dobro da čuva jer, u protivnom, ako bi koga straža uhvatila na delu, ništa ga ne bi pitali nego samo za ime i puk, i odmah bi ga sveštenik ispovedio i pričestio, a dželat bi ga tog časa obesio o drvo ili plot (šta mu se već bliže nađe). Kod njega se ostavljao stražar; posle tri sata se skidao i zakopavao.
Ja sam stvarno i video nekoliko takvih nesrećnika koji su visili na voćkama.”
INSPIRISAO CRNJANSKOG
Posle smrti Simeona Piščevića 1797. nađen je rukopis njegovih memoara. Oni su inspirisali književnika Miloša Crnjanskog za njegov roman “Seobe”
Nićifor Ninković: Milošev berberin
Pustolova, bricu i pisara uništila je služba kod srpskog kneza, o čemu je pisao u svojim memoarima
Nićifor Ninković, rođen 1788, bio je dugogodišnji lični berberin kneza Miloša Obrenovića, poznavalac više stranih jezika, lekar, pustolov i jedna od najneobičnijih pojava srpske književnosti 19. veka.
Pisar vojvoda
Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku, čak i komandovao manjom jedinicom, i bio pisar ustaničkim vojvodama. Zbog sukoba s jednim od njih bio je osuđen na smrt, ali ga je spasao Dositej Obradović. Avanturistička priroda vodi ga u Vlašku i Tursku. Izučio je berberski zanat, a posle lečenja od veneričnih bolesti u Bukureštu tvrdio je za sebe da “poznaje i doktorski zanat”.
U Srbiju se vraća 1819. i u Beogradu otvara berberski dućan. Tri godine kasnije ženi se Hristinom Forman, Srpkinjom iz Zemuna, s kojom je imao tri kćeri.
Njegov zli usud počinje 1822, kada ga Miloš Obrenović odovodi u Kragujevac da mu bude lični berberin i doktor. Zbog preke i nasilničke prirode Miloševe, Ninković je u stalnom strahu za svoj život i život svoje porodice, kao i za čast svoje žene. Kad pet godina kasnije uspe da izmoli knjaza da ga oslobodi tog posla, vraća se u Beograd, ali niko ne želi da ima posla sa čovekom “koga je Miloš otpustio”.
Pored siromaštva prati ga i bolest, njegova i ženina. U potrazi za bilo kakvim prihodima putuje po Balkanu, a za to vreme umiru mu žena i jedna ćerka, a druge dve bivaju usvojene.
U Srbiju se vratio star i bolestan kad je Miloš sišao s vlasti 1839. Umro je u Požarevcu sredinom pedesetih godina 19. veka.
Njegovi memoari “Žizniopisanija moja” jedinstveno su svedočanstvo o samovolji i tiraniji Miloša Obrenovića. Ovako opisuje prve dane u Kragujevcu:
“Primim novce (od gospodara 100 groša) i kuću isplatim. I taki to veče preselim se. I bilo kako mu drago, kao sebe već sad u odmor stavim. No što ću sad: kuća bez ograde na tolikom polju. Čisto me od nje sramota. No što mu drago, trpi dušo, boga radi.
Tako prođe jedna nedelja dana. Zovne me aznadar Jovo.
- Brat Nićifore, Gospodar mi je kazao da ti kažem i pita: kako ti misliš živiti i kako ćeš živiti kad si ti njemu veće 150 groša dužan, a više od 30 groša nemaš na mesec. I zaista, rekao je da paru od njega dobiti nećeš dokle god ne iskužiš tih 150 groša, makar od gladi umro.
Reknem Jovi:
- Gospodar nije mene uzeo da ga brijem, no samo da me tirani i muči i škoda što to ime na sebe nosi. Pristojnije bi bilo da je on govedar negoli što se naziva Gospodar kad tako radi od svoje braće.
Preka narav
Kad njega obrijem u subotu, onda će reći:
- Idi obrij Amidžu, Lazu i Davidovića.
Amidžu obrijem, plati 15 para. Lazar pisar, pol cvancika. No Davidović davao mi je, svake nedelje dvaput se brijao, na svako brijanje po cvancik, plaćao je.
No čujući Miloš da mi Davidović po cvancik plaća, a i poneki drugi, koji cvancik, koji pol, i to svega preko nedelje četiri ili pet ljudi brijem, razgoropadi se jedan dan.
- Zar ste vi veći gospodari od mene da berberu po cvancik ili pol za brijanje plaćate! Eto vam sad kažem: koji mu više od 8-10 para da, j..... mu njegova oca. Gledaj ti: pisari! Govna. Ja, Gospodar, i moje brijanje nije od tri groša više, a oni da po cvancik plaćaju! Samo ako kog vidim odsad!”
MILOŠ JE POBESNEO
“Zar ste vi veći gospodari od mene da berberu po cvancik ili pol za brijanje plaćate! Eto vam sad kažem: koji mu više od 8-10 para da, j..... mu njegova oca. Gledaj ti: pisari! Govna. Ja, Gospodar, i moje brijanje nije od tri groša više, a oni da po cvancik plaćaju”
KRALJEVE SMICALICE
“Kazivao sam im i kakve je smicalice udešavao kralj Milan s pojedinim ličnostima. Kako su silom izazivani događaji i udešavane prilike, da se ponekome naškodi. Kazao sam im: kako svi takvi postupci i poslovi nisu najzad na kraju svega ni kralju Milanu baš ništa koristili, ali su zemlji uvek grdne štete i bruke nanosili”, pisao je Tasa Milenković.
OD MINISTRA DO IZDAJNIKA
Mirko Tepavac bio je ambasador, direktor Radio Beograda, ministar inostranih poslova SFRJ... Podneo je ostavku zbog Titovog obračuna s rukovodstvom Srbije, posle čega je isključen iz KPJ. Istupao je protiv Slobodana Miloševića, zbog čega je proglašavan izdajnikom.
O JOVANKI BROZ
“Jovanka Broz je žena koja se lepo ponašala u svakoj prilici. Imala je nepogrešivu meru učešća u razgovoru, uvek dajući prednost Titu i drugim sagovornicima. Ni u jednoj prilici nisam je videla ljutu, arogantnu ili brbljivu. Njeno oko uvek je bilo na Titu i u njegovoj službi”, pisala je Mira Stupica.
Autor: Momčilo Petrović
.jpg)
